Митоманов водич за како да постанеш писац

Седим овде, напољу пада киша... И размишљам да напишем књигу. По стоти пут. Онда кажем себи - јебеш то, опет ћеш бацити дан или два, десет или двадесет страница и одустати, отићи да радиш нешто друго, нешто што те не кошта ништа... Но, да почнемо.

Дакле, ти желиш да будеш писац. Сјајно. И ја желим, исто. Пре него што наставиш са читањем, дозволи да ти се представим. Можда се предомислиш. Ја сам писац у покушају... Али тај покушај траје предуго. Ја сам ужасан у спорту, у певању, у јебању, ја сам ужасан чак и у живљењу... То звучи мало зајебано, ха? И јесте. Па, хајде да испишем пар редова о томе како можеш да постанеш велики писац... Мислим, зашто да чекам педесету, поприлично добро знам шта треба и сада...

Мотиви и зашто треба да те боли патка за њих

Прва ствар која ти треба јесте жар. Али не дозволи да ти серу како мора да те стеже у души да би добро писао. Или како мораш сваког дана да пишеш да би добро писао. Твој жар је само твоја ствар. Мизеран си и само када си мизеран добро пишеш? Буди мизеран. Колико јако желиш да будеш писац? Буди мизеран, ако је то твој жар. Лош си? Ужасан? Желиш више од свега да пишеш? Пиши, лоше, сваки дан. Ватра ће те прочистити. То сам прочитао негде, звучало је баш глупо, али овде је океј... Јесте, изгорећеш, али твоје речи ће бити боље... А то је оно што си и хтео, зар не? 

Пишеш да би имао паре? Славу? Пиши. Не мораш имати величанствено узвишене циљеве да би писао. Боли те курац. Пиши бре, нека те препознају на улици, нека те обожаватељке заскачу по тоалетима елитних ресторана. Заради милионе, купај се са рибама, вози најбољи ауто икада, умри од срчаног у базену. То бих и ја волео, уколико не сретнем неку фину малу дамицу ускоро. 

Пишеш због жене? Хеј, ко може икада да ти каже да је то погрешно? Пиши. Пиши јој, нека буде твоја. Учини све. Ја то разумем. Због жена су ме тукли, мрзели, разапињали, али када ти се неко допада, онда чиниш све што треба. Можда си купиш вечност у покушају да освојиш једну сјајну жену. Она жели писца? Постани писац, тако је једноставно. И с обзиром да си заљубљен, постани најбољи писац икада.  

Желиш да те памте? Да оставиш нешто иза себе? Велике списатељске њушке кажу да је та жеља погрешна... Да никада нећеш постати писац ако то желиш... Шта они знају? Ионако су сви мртви! Лако је срати када знаш да си себи купио изузеће од заборава, макар на стотињак година. То су све лицимери. Пиши, али не усиљено, пиши реченице које желиш да људи памте. Пиши тако да сам себе памтиш, јер видећеш - када напишеш стотине хиљада речи, почећеш да заборављаш шта си то написао... Осим ако твоје речи не буду прејебено добре. За памћење. Рецимо, ја се сећам тек неколико мојих прича и песама. Тек неколико, од скоро две хиљаде текстова. Јебига, тако ти је то. Ако не можеш да то урадиш одмах, пиши док ти то не уђе у крв. Онда пиши још мало, да те запамте.

Уколико имаш неки сасвим десети мотив за писање - па, пиши. Хитлер ти је идол? Кога боли курац. Пиши. Покушај. Постани неко. Сањариш о мучењу, убиствима, сексу са животињама? Кога брига? Пиши. Можда постоје људи који би то читали. Можда би подигао свест о силовању папагаја, па би овај свет постао боље место за шарене птице. Ко зна.

Техничке ствари и остали турци

Да би био баш добар писац, брате, није довољно само да се цимаш и желиш. Јебига. Фора је да знаш. Фора је да будеш најбољи. А како то? Лепо. 

Када идеш негде, укључи мозак. Када видиш цвет, љубичасти цвет, мало поцепан на врху, са листовима као џунга, запамти га. Запамти како мирише. Запамти како изгледа. Опиши га и запамти опис. Знам да нећеш успети. Нико не успе из прве. Али вежбај. Опиши пукотину на путу. Запамти тај опис. Искористи га негде, једног дана. Слушај шта људи говоре и којим акцентом. Скини њихове акценте. Памти разговоре. А онда иди кући и напиши најбољи дијалог који је свет икада видео. Разумеш? Те форице су поприлично битне. 

Ваљало би и да читаш књиге. Оно, јебига. Ако си читао док си био млад, то је до јаја, читаћеш и даље, када нађеш посао, када нађеш жену, када ти уграде бајпас... Ако никада ниси читао, пробај, читај... Ако не иде, иди у кафану. Иди се курвај. Иди проси. Иди ради на пијаци. Иди гледај филмове. Читај флајере за креме за депилацију... То би требало да помогне. Ако већ баш мрзиш да читаш. Ма, ко га јебе, чак и ако читаш, иди и ради све ове ствари... Јер ти си писац, што би рекао онај фини господин Киш. 

Пробај све што можеш. Религија? Може. Две или три религије? Може. Дрога? Може. Пиће? Може. Апстиненција? Може. Експлицитни тв шоу што заглупљује народ? Може! Искуство је најбитније за писање. Уколико си прошао нешто, поприлично је лако да пишеш о томе. И звучи тако истинито и лепо. А нико не мора да зна да си то заиста и прошао. Искуство је најдрагоценија ствар на свету. Мораш имати или моћну машту или искуство или обоје. У супротном, бићеш лош писац. Брале, све што знаш, све што си проживео је јако важно. Јер твоје речи ће погађати права места и онај који чита ће осећати део онога што си ти осећао док си рецимо, клао прасе или делио слаткише малим циганима...

Е да, пробај све, буразеру, али ако се то не коси са неким твојим принципима. Јебига, није фора да изгубиш себе негде испут, негде у покушају да постанеш велика риба књижевног света. Није фора да кажеш - пробао сам све, а конзервативан си. То и мене јебе. Замисли, нађеш сјајну девојку, волиш је више од света, и наравно, твоја начела налажу потпуну искреност према њој. Кажеш - мацо, пробао сам све. Курвао сам се, коцкао, дрогирао и пио. Она је исто то вероватно радила, можда је спавала и са женама и мушкарцима, дрогирала се, пила, има истетовиран цвет на ваџини, али она је довољно паметна да ти то прећути. И оставиће те, јер си абоминација, неко ко није довољно чист за њу. Дакле, никада не чини нешто због писања, чини ствари због себе, а писање ће доћи. Чак и најгори писци, уколико се никада не предају, могу постати узвишени. Могу се претворити из гнусобе у лептира или медведа и запалити свет.

Инспирација и шта радити са њом

Инспирација је највећа курва коју ћеш у животу срести, а срешћеш их много, у свим облицима и бојама, и међу женама и међу мушкарцима. Некада ћеш бити врх, моћи ћеш да напишеш цео свет, моћи ћеш да направиш Бога од блата и кера од облака и играћеш се са светом, тек тако, јачи од иког, бићеш најлепши, најбогатији, најсрећнији папак кога је ова планета видела још од Исуса... А онда ће доћи дана када ће твоја курва спаковати кофере и отићи код маме. И неће се вратити... Па, у ствари, можда ће остати само један дан, можда месец, а можда се никада неће вратити. Ти то не можеш знати. 

Али оно, ако седиш пар сати и зуриш у екран, пулсира ти жила на врату, а речи се не појављују - јебига, пробај опет сутра. Пробај опет сваки дан. Изађи на терасу и дозволи да те покења птица. Ко зна, можда то преокрене ситуацију. Можда је потребно да се напијеш. Да те пребију. Можда имаш један зуб вишка у организму, па ћеш моћи да пишеш тек када га избациш. Можда ти није суђено тада да пишеш. Можда, ако напишеш нешто на силу, то доведе до твог уништења. Размисли мало, постоји милион могућих разлога зашто је твоја курва отишла код своје маме. И када крену речи, али на сламку, једна по једна, буди стрпљив и пиши. Напиши, згади се, лупи шаком од сто, па покушај поново сутра. Понови све испочетка. Након неког времена, нешто ће се десити. А онда ћеш поново писати. Бићеш поново цар. Макар на један дан. 

А када имаш инспирације, набилдуј је. Иди негде. Ради нешто. Нема везе што мисле да си луд. Сваки догађај који се деси док имаш инспирације ће бити као лансирање ракете... Експлозија и онда лет у небо... Нећеш смети да затвориш очи, јер ће речи летети... Писаћеш по салветама, столу, ранцу, телефону и то ће бити најбоља ствар коју си икада осетио. Када завршиш своје писање, слободно запали цигарету. Чак и ако не пушиш. Знам, бољи је осећај од секса. Иако је секс најбољи осећај на свету. Ко није доживео писање, тај ће мислити да сам будала. Али када осетиш лудило да те обузима, када осетиш како ти нешто пуже кроз вене и када осетиш да ти срце куца као брзи воз, и када све то кулминира, када се деси врхунац, када ставиш последњу тачку и само седиш ту, празан, мртав, а живљи него икад, када почнеш да се помахнитало смејеш, тако срећан, онда ћеш ме разумети. И знаћеш да желиш да будеш највећи писац који је икада живео.

Политика, морал и атомске бомбе

Читао сам много текстова о томе како да постанеш писац, још давно, када сам планирао да постанем један. Ти текстови су апсолутно ђубре. Никада до сада нисам себи дозволио да пишем о томе како се постаје писац, јер сам сматрао да ја имам најмање права на то. Међутим, боли ме патка. Можда је такво вече. Можда сам се и ја променио. Не знам. Углавном, сви ти великани серу како не треба да се бавиш политиком. Како си ти уметник, изнад политике... Јесте, и ја сам имао тај неки став... Али браћо, ко ће да помогне напаћеном народу?

Ако си писац, и ако можеш да пласираш идеје, праве идеје, добронамерне идеје, идеје слободе, идеје неког поштовања, да не серем сад о љубави, нисам Исус Христ, зашто то да не учиниш? Ако те стрпају у затвор због речи, онда мора да нешто радиш исправно (под условом да не пишеш умрлице политичарима на власти, кој курац). Не могу да верујем да су сви ти људи кроз историју мислили само на сопствене буље! Јеботе, шта, ако пишем, не треба да кажем да је власт срање?! Шта, то шкоди мом кредибилитету, можда ће ме назвати четником или усташом?! Чекај, зашто би ме било брига? Моје је право, а можда и дужност, да кажем ствари које многи не смеју, да станем, као писац, на ветрометину и да некако, можда, помогнем некоме. Народ ћути, јер се боји. Али ако хиљаду писаца или макар стотину или макар десет или макар један каже нешто, можда се нешто промени. Напослетку, речи су најмоћније оружје икада. Осим ватреног. Мада, када реч дигне милион сељака, џаба ти и ватрено оружје. Но, много сам одлутао. Поента је, ако желиш да идеш у политику или у риалити шоу, иди слободно. Ти си писац. Никаква политика или ријалити шоу то не могу да промене. Наравно, треба да се чуваш. Уколико пишеш по наредби, запамти, ти ниси писац. Ти си само још један слуга.

Ако волиш да пишеш о неким уврнутим стварима, не дозволи да те обуздају. Ако ти се пише о лезбејкама које се сочно љубе, пиши. Можда ће те тужити. Можда ћеш добити батине. Али то је ништа у односу на онај осећај када завршиш причу. Плати казну, излечи се, па напиши још сочнију причу.

Ако мораш да се одрекнеш свега да би писао, немој то да радиш уколико ниси баш сигуран... Јер што не би имао леп живот и био срећан? Зашто мораш постати део ове багре од које ретки испливају и учине нешто вредно помена? Писање је најчешће избор, а врло ретко морање. Они који морају, распали би се без писања. Али они који могу, а не морају, треба да донесу једну тешку одлуку. Ићи напред и вероватно сјебати све или живети солидан живот, али без узвишености која би могла доћи након година патње, након година душевног и телесног сиромаштва, након година потпуног неразумевања околине... 

Ако свакога дана говориш другарима - једи курац, ако у твојим причама често стоји реченица - једи курац, онда немој да те буде стид... Ако издајеш књигу, нека и у њој стоји - једи курац! јер то је чини реалистичном, блиском обичном човеку. Сам Вук Караџић је рекао - пиши како говориш. Дакле, најбоља ствар коју можеш да учиниш за своје писање јесте да пишеш онако како говориш. То си ти. И сва искуства која имаш ћеш моћи далеко боље да пренесеш од оних које никада ниси доживео или су ти причали други. Ово је писање, овде нема компромиса. Слобода. Твоје речи су једина твар која је слободна, било кад и било где. И тако треба и да остане. 

И тако, јебига, много шта сам рекао и још много шта сам мислио, па се изгубило успут, али мислим да је ово пут ка постању великим писцем. Живи. И буди велики, без обзира шта говорили други, па макар и они били највеће мудоње књижевности двадесетог века. Или било ког века. Све бих их пљунуо, јер су били тако пуни себе. Е да, не дозволи себи да будеш пун себе. Чак и након награда, и књига, и пара... Не дозволи себи да друге гледаш као нижу врсту. То је најгора болест од свих - да мислиш да си краљ, цар, да си на врху света са хиљада поданика... Пиши, буди писац, али не буди папак према обичним људима. То је сва филозофија отприлике. Надам се да капираш.

п.с.
Не дозволи ником да ти говори шта да радиш, икада. Чак ни мени.

Воли те Митоман.