Коначно... Свемир ми је одговорио. Схватио сам. Морам мање да се дружим са људима. Морам да почнем да седим чешће у мраку и осећам се као неко битан. Као сада.
Данас сам цео дан размишљао о чему да пишем, с обзиром да сам гостовао на блогу бивше ми девојке, а нисам желео да прва ствар коју неки нови посетилац Барутане угледа буде песма о сисама, јер то заиста није суштина овог блога. И тако, док сам размишљао о свему, одговор је дошао баш преко те песме.
Добио сам поприлично жесток коментар који ми је након дуго дуго времена вратио осмех на лице. Коначно неко да каже нешто са пуно страсти. Па макар та страст била и нека мржња према мом лику и делу. Ево, чим сам то прочитао, добио сам жељу да пишем. Сада бих могао да напишем било шта и верујем да бих погодио жицу. Емоције би биле ту. Тензију би могао сећи ножем. А то је оно што сваки писац жели.
Дакле, шта би са храброшћу? Зашто на овом свету има све мање храбрости? Некада си оно што имаш да кажеш, морао да кажеш човеку у лице. И то се испоставило као поприлично гадна пракса. Онда је дошао Интернет. Онда си могао да кажеш шта год си хтео коме год си хтео и није било опасности да те неко удари у лице или макар пљуне. Али онда смо храброст бацили низ реку и увели потпуну анонимност. Господо, да ли стварно мислите да је то прави пут? Клинци стављају анонимне коментаре клинкама, каже - лепа си, а она мисли да јој је то окачио фудбалерчић и оде са њим. Ако имаш иоле другачије мишљење о нечему на овом свету, јеботе, одмах се сакријеш под вео анонимности да би рекао то нешто. И бум. Замисли, подржава те стотину хиљада људи. И они исто мисле, али ретки имају храбрости да стану иза својих речи. Ниси је имао ни ти. Да јеси, можда си могао нешто да промениш. И? Како ћемо ишта да променимо, ако нико неће да стане иза својих речи?
Каже та, верујем, лепа девојка, да сам пичкопаћеник. Па што? Зато што пишем о женама? Немам жену, али то не значи да нисам могао да је имам. Проблем је у томе што ја не тражим било какву жену више. Ја тражим праву жену. Или макар ону која личи на праву жену. Потпуно ми је доста тих зајебанција које не воде ничему. И сасвим је у реду назвати ме пичкопаћеником. Јер као, стварно често пишем о женама. Најјача ствар од свега је што ја не желим ништа да променим у мом писању. Прија ми. Опушта ме. Чини да се осећам као краљ.
И можда сам још увек заробљен у том периоду хроничне напаљености, можда сам и малоуман, јебига, и психић, то сасвим сигурно. Али зашто бих ја, овде, на једином месту на ком сам донекле слободан, дозволио себи да одрастем? Зар није слобода једна од најбитнијих ствари у животу? Зашто бих уништио овај део себе? Већ имам део који је нормалан, културан, има добар посао. Зашто бих онда ишчупао део себе који чини да се осећам живим, да имам неке емоције, јеботе, да могу да осетим љубав, бес, ма било шта сем равнодушности? Ако се Олги допала ова песма, и ако је њој сасвим у реду да говорим о њеним грудима, које су, узгред, фантастичне, зашто бих морао да се уваљам у блато неких друштвених норми?
И тако. И јеботе, капирам да сам ја можда и малоуман, али шта јој је моја поезија крива? Знам да није сјајна, али брате, није малоумна. И шта, купам се редовно, кренуо сам и у теретану пре пар дана, да постанем нормалан човек коначно, а она каже да јој се гадим. Каква гадура. Стварно олош светских размера. Ух, замисли да сам јој се баш баш допадао. И онда ја, магарац, напишем песму о сисама неке друге девојке. А она можда има мале груди, па се још више изнервирала. И ето, коначно, и Митоман има свог архи-непријатеља који мисли да сам сесуални манијак. Тако сам поносан. Имао сам обожаватељке у животу, али никада нисам имао архи-непријатеље. Ух. Срце ми лупа. Много сам срећан.
0 коментара:
Постави коментар