Лоша поема о Олгиним сисама

И стао сам пред тог веселог типа
који би могао бити Бог,
а он ми је рекао -
С обзиром да идеш на пут,
које би две ствари понео?
Било које две.
Замисливе или не.

Зашто баш две шефе попе друже,
упитао сам ја.
А свето тројство?
А сва та мегаломанија око броја три?

Две ствари стари
па идемо па па,
неумољиво каже Он.

У реду, кажем,
понео бих Олгу и лоптицу за тенис,
сасвим сигурно.
Разумеш, кажем,
Олга има те фантастичне сисе
пуне љубави и заиста сматра
да сам један изузетан тип.

И то какве сисе,
клима главом шеф.

Ни Мона Лиза нема такве сисе.
И сасвим сигурно постоје мистериозни разлози
за постојање тако великих животних радости...
А ја само седим овде и пишем,
покушавајући да претворим нешто сјајно у речи,
речи у стихове, стихове у поему
и заиста сам лош у томе...

Ти си само будала која не схвата
да су кловнови и диносауруси морали да умру
да би се родила насмејана Олга
са тако великом душом којој није било места до
да се смести у врсне груди,
виче проћелави творац свега...

А твој је Рај ливада,
судећи по причама очевидаца,
па сам заиста мислио да би ми
добро дошла лоптица,
за тренутке безазлене забаве
са осталим финим људима.

Но, вратимо се Олгиним сисама.
Оне су тако меке и дивне
и вероватно би могле спасити свет некада...

Не расправљај се са Деда Мразом
већ дођи да ти дам један од оних ванвременских загрљаја
однекуд добацује Олга,
а ја као један од оних послушних уметника, идем.

Долазим,
и постојимо само
она, њене сисе и ја
кроз све земаљске олује и зелене светове
и поприлично је
добро, лепо и величанствено
завршити поему међу Олгиним сисама,
једном од покретачких сила света,
узроком рата на Средњем истоку
и дефинитивно предметом обожавања у Нордијског регији...

Поприлично дивно,
а ви поштоваоци античке венере
спалите своје мапе
и погледајте око себе,
те сисе су страва!