О међузвезданој проблематици љубави на даљину двоје младих мршатора

Драгана је волела Марка баш баш много. Марко је волео њу још више. То звучи тако лепо. Међутим, постојао је један проблем. Наиме, никада се нису смували. Свако је имао своје разлоге. Драгана је мислила да је он тотално незрео и глуп, а Марко је мислио да је она баш зла и да се ствари не би завршиле најбоље по њега уколико би се икада смували. 

И тако, године су пролазиле, а тензија није јењавала. Час су били пријатељи, час нису, некад су се дописивали, а некад нису, волели су баш, а нису, и то је тако текло у недоглед. Тачније, текло би да Марко није паор те га је једном приликом док је шетао малог кера Џоа по оближњим њивама ујео токсични зец, а он је убрзо добио тровање крви и преминуо ужасном ужасном смрћу. Драгана је била очајна. Ноћима није могла да заспи, само је јецала. "Зашто се нисам смувала с њим, макар једном", питала се сваког сваког дана. 

Година је прошла, али ствари се нису нимало промениле. Драгана је и даље била баш тужна. Попустила је на факултету, те је њена каријера будуће новинарке постала заиста угрожена. Свакога дана је цртала бркове само да људи не би разговарали са њом. Почела је баш баш много да једе, па се од мршаве студенткиње претворила у једну од оних девојака које наручују дијет колу уз велику пицу и екстра екстра велики помфрит. Ствари су заиста почеле да се отимају контроли. А онда, једне ноћи, десило се нешто крајње несвакидашње. Док је хркала у ритму дубстепа, неко је куцнуо по рамену.

Отворила је очи, угледала Марка и пала у несвест. Марко је полио маслиновим уљем и она се пробудила. Па је опет пала у несвест, па је он опет полио, па се она опет пробудила. Када је видела да Марко тако може целу ноћ и да неће никуда отићи, коначно је проговорила. 

- Али... Ти си мртав?

- Технички, јесам.

- Па шта тражиш овде? Јеси дошао да ме прогањаш ноћу? Боље одустани, ионако мало спавам баш. 

- Нисам, бре, дошао да те програњам, дошао сам да те зовем да изађемо.

- А?! Извини, мало сам глува, опет сам била на рејву.

- Реко' видим да ниси баш сва своја, изгледаш као мангулица, очи су ти ка у Стива Бушемија од плакања, а и факултет ако наставиш овако завршавати, има да радиш у Свет Плусу и пишеш како је Сека фризирала куче.

- Аха. И?

- И дошао сам да те зовем да изађемо.

- Па како си, јеботе, Марко, дошао из гроба да ме зовеш да изађемо?

- Па лепо сам, Драгана, дошао из гроба да те зовем да изађемо, зато што ниси хтела док сам био жив. А обећао сам ти да ћемо да изађемо једном, а ја никад не кршим обећања!

- Па... И то што кажеш. 

- Дакле, да дођем по тебе вечерас у седам?

- Не знам ништа, сад је пет ујутру, на очи не видим.

- Аман, мангулицо једна, морао сам се рвати са светим Петром да дођем овде на један дан, а ти ми се ту премишљаш. Стварно си олош.

Онда се Драгана сетила колико је плакала и рекла је да је океј да дође Марко по њу у седам. Марко је дошао по њу у седам и отишли су да блеје свуда по граду. Марко је можда био глуп, али је такође и био најбољи покојни тип у граду, па му и није било тешко да шармира Драгану која, само за ту прилику, није нацртала бркове, мада након годину дана јој се боја од маркера баш упила у кожу, те је било исто као да има бркове. Јели су вегетаријанску пицу и гледали у месец цевчећи неку слатку кокаколу. 

На крају вечери ју је Марко отпратио кући.

- И... Ето. Видиш да није било страшно? Нормалан сам лик.

- Није... Овај, било је баш кул. 

- Јесте, кад си кул.

- И ти си. 

- Знам.

Стајали су ту, а месец је био кул. Марко се баш одсекао, вероватно зато што је био умро, па више није имао храбрости ишта паметно да уради.

- Него... Је л' хоћеш ти да се ми пољубимо? Мислим не знам како стојиш са тим да се љубиш са ликом који је умро, и то пре годину дана, што је баш много и тако то, мислим...

- Нећу.

А баш је хтела да се љубе, него је идиот у души и никада није могла да каже "да" кад је неко такво неко питање пита. 

- Океј.

- Океј.

- Идем сад да умрем опет.

- Иди.

- Немој да једеш као мангулица и учи школу.

- Оћу.

- И немој више да плачеш.

- Нећу. То је од дроге, са рејва.

- Није педеру, читао сам лепе ствари које си ми писала.

- Е фак.

- Ајде да као затворимо очи сад и замислимо да смо на месецу и да морамо да се држимо једно за друго иначе ћемо умрети. 

- Али ти си већ мртав.

- Послушај ме Драгана.

- Је л' ово нека безвезе фора да ме пољубиш?

- Није. Какве су ти то трепавице? Имаш вештачке!

- Немам, види! 

Драгана затвара очи. Пољубац. 

- Опаа! Ово је безвезе фора да те пољубим. 

- Пупупупупу, пољубила сам мртвог човека.

- И допало ти се.

- Није.

- Океј.

- Океј. 

- Ћао Драгана.

- Ћао Марко. 

Марко је почео да се пење уз невидљиво уже ка пашњацима не радујући се поновном окршају са светим Петром коме је бацио облак у лице и побегао на Земљу.

- Е Марко! 

- Молим душо?

- Јавићу ти се кад умрем!

- Природном смрћу! Обавезно, папку!

- Аха! Јави се некад!

Узвикнула је последњу реченицу баш јако, али Марко беше већ отишао. Онда се стрчао одозго, ухватио је за руку и баш лепо пољубио док су га четири анђела пеглала као оног малог што је копао рупе у поправном дому.

Драгана тренутно држи рекорд као најдебља особа која је редовна на рејву, бави се новинарством и пије много кафе да би што пре умрла. Марко живи у четрнаест квадрата и једе само јабуке, јер се опасно замерио светом Петру када му је на покеру узео ону велику књигу са вицевима из које је волео да чита људима и испада фаца. Живот је баш леп.