Пројекат - најбољи могући ја

Ова година иде баш добро, за сад. Не бих сада да сумирам успехе, још је рано. То ћемо размотрити у јануару. Али ми се недавно искристалисала једна идеја која ми се већ дуго времена провлачи кроз мисли, а ја никако да је ухватим. Реч је самоунапређењу. Схватио сам да нисам довољно добар човек. Не поредим се ни са ким, јер у односу на неке сам заиста добар, а у односу на неке друге сам заиста лош човек. Дакле, нисам довољно добар човек искључиво по мојим стандардима. 

Када сам коначно ухватио времена да поразмислим о томе како да постанем најбољи могући ја, нисам знао одакле бих почео. А баш је једноставно. Од почетка. Дакле, шта је то лоше у мени? Зашто понекад вичем? Зашто осуђујем људе због ствари које раде? Зашто им не дозвољавам да живе сопствене животе? Зашто од промотерки нећу да узмем флајер? Зашто поред неких просјака прођем, а другима уделим динар? Зар сам толико површан да дајем паре неком просјаку само зато што ми је "лепши"? Зар оним најужасније деформисаним не требају те паре? Зашто хоћу да донирам новац, али нећу да ме "прљави" људи додирују? Зар сам заборавио одакле долазим? Зар и ми (моји родитељи и ја) нисмо били ти сироти људи некада? 

Дебело сам се запитао. И онда сам схватио да многе моје мане проистичу из незадовољства собом. Још увек се повремено борим са родитељима за право да водим сопствени живот. Још увек нисам ништа вредно помена написао, а камоли објавио. Још увек не знам да пливам. Некако, имао сам већа очекивања од себе. Требало је већ нешто да урадим, нешто више. Требало је да помажем људима, али не због очекивања неке кармичке космичке награде, већ због тога што им помоћ треба. Требало је много тога већ да се деси до сад, судећи по мојим плановима, а мало шта се десило.

И тако сам решио. Поред свих планова које имам и силне жеље да покорим свет, од данас ћу радити и на још једном пројекту - пројекту најбољег могућег себе. Ризикујући да звучим глупо, кажем - почећу да медитирам. Али не на источњачки начин, већ на наш, православни. Да покушам да смирим мисли, да укротим хаос и да ме не нервира неред око мене, већ да имам какву-такву унутрашњу хармонију, па да не морам ићи унаоколо и поравнавати новине са ивицом стола или викати на сестру што је доручак мало више или мало мање слан. Напослетку, ипак ми је направила тај доручак. 

Размишљам и да кренем у теретану. Доста сам био мршав као леш. Да изгледам нормално. Ништа напуцано. Само нормално. Да будем задовољан и да могу да пустим друге људе да раде шта хоће. А не да мислим како су луди што раде ствари које им шкоде. Брате, ја први волим неке ствари које ми шкоде, а дајем си за право да критикујем. Још ако научим да пливам како треба, онда ћу бити скроз опуштен тип. 

Морам и да научим да кувам понешто, чисто да бих схватио вредност оброка које ми зготови сестра. Зовем је Мали Буђо. Навикла се. Навикли се и сви остали, јеботе, па је сад комплетна родбина зове Буђо. Јебига. Извини Буђо. 

И тако. Има много много ствари које морам да урадим и које ће постати део овог великог пројекта који би требало да траје до краја мог живота. Сада, пошто тек почињем, треба много да радим. Касније би ствари требало да буду лакше. Оно као - могао бих да се бавим неким донаторским радом или нечим. Моја компанија (будућа, надајмо се) би могла да даје проценат од продаје сиромашнима. Али не оно као фол, даћемо, па не дамо динара, купимо си нове ауте. Не. Него лепо, оно што је речено има да буде и испуњено и то је крај. Обећање се никада не крши. 

То за обећања је можда најлепша ствар коју ме је стари до сад научио. Одмалена, обећање је било закон. Ако ми он обећа да ћу добити играчку, то ће се десити, сигурно. С друге стране, ако ми обећа да ћу добити батине... Капирате поенту. И потпуно исти приступ имам. Обећање нисам (намерно) у животу прекршио. Тај осећај је тако добар. Даје твојим речима вредност. Даје им неку непроменљивост у свету у ком се све мења, тече и поприма друге облике. Осећаш, на тренутак, да ти нешто значиш и даје ти вољу да даш све од себе, јер си обећао, а обећања се никада не крше!

И зато, обећавам себи да ћу постати најбољи могући човек, тачније, кретен. То би заиста било сјајно. Па ће тек онда, када будем задовољан собом, почети и свет да буде лепши. Нарочито ако му и ја помогнем у томе. 

п.с. Свестан чињенице да овај текст звучи мало клиначки самоунапређујуће, ово је дисклејмер, што би рекли Амери, дакле, опозитивнотврдач од да сам пушио траву или какву другу дрогу.