Тмуран дан...

Ово је једно од оних ужасних јутара,

када и нисам баш свој...

Из моје шпиље у поткровљу

имам поглед на једно десетак квадратних центиметара 

прозора у ходнику...

А тих десетак центиметара ми приказују

тмурно небо сада...

И питам се зар није лепше да видим лепоту кроз

тих десетак квадратних центиметера стакла,

па макар и не била стварна,

макар напољу беснела олуја,

зашто не видим неке стварне боје кроз тај прозор...

И цела соба је црна

и завеса је сива

и цео свет је мртав,

а једино што ме раздваја 

од те мртве природе је

осећај неописиве глади 

и звук откуцаја кинеског пластичног сата...

И кажем себи -

устани, још један усрани дан је почео...