Ово је једно од оних ужасних јутара,
када и нисам баш свој...
Из моје шпиље у поткровљу
имам поглед на једно десетак квадратних центиметара
прозора у ходнику...
А тих десетак центиметара ми приказују
тмурно небо сада...
И питам се зар није лепше да видим лепоту кроз
тих десетак квадратних центиметера стакла,
па макар и не била стварна,
макар напољу беснела олуја,
зашто не видим неке стварне боје кроз тај прозор...
И цела соба је црна
и завеса је сива
и цео свет је мртав,
а једино што ме раздваја
од те мртве природе је
осећај неописиве глади
и звук откуцаја кинеског пластичног сата...
И кажем себи -
устани, још један усрани дан је почео...
0 коментара:
Постави коментар