Моје име је ВААСАНАКАМИИИИИ и припадник сам племена чије име не бисте могли да изговорите. Живим, наравно, у прашуми. Волим да ловим. И да хватам девојке за груди. Код нас то није ништа безобразно - свако воли да пипне нешто мекано. Имам црну ћебасту косу и танак сам јако. Не могу да се угојим од хране коју једемо у селу. Зато сам донео једну кључну одлуку - уловићу јагуара. Ако уловиш јагуара, постајеш изузетно поштован овде. Можда ме тад и ожене, напослетку, имам већ дванаест година.
И тако сам ја узео своје копље и пошао да тражим јагуара. И убрзо сам га пронашао, лако је било пратити трагове. Јагуар је био огроман и јео је печурке. Код нас, јагуари стално једу печурке од којих им се привиђају ствари и боје. Тако су ми рекли старији који су их исто јели. Али јагуари их не једу због боја и привиђања. Јагуари много боље лове и јачају чуло мириса и могу да нањуше плен док је веома далеко и да оду и да га ухвате. Јагуари су пичке надрогиране.
Таман сам кренуо да га убодем, када ме је спазио. Рикнуо је баш страшно, а ја сам појурио на дрво. И тако је отпочело наше дружење. Он се доле облизивао и покушавао да се попне на дрво без ниских грана, а ја сам држао уперено копље ка њему и викао му да је готов и да ћу га средити. Седели смо ту пар сати и разговарали, док јагуар није мало дошао себи. О свачему смо причали. О девојчицама. О храни. Закључио сам да јагуар воли пикантнију храну. О оном језеру где обојица купамо, само не истовремено... Онда ми је јагуар пружио шапу. Сишао сам са дрвета, руковао се и узјахао га. Био сам највећи ловац свих времена. Када се вратим у село јашући јагуара с копљем у руци, постаћу одмах поглавица. Сигурно. Кренули смо уз поклич - ЈИИИИИИИИХАААААА!
***
- Мустафа! Мустафа!
- Ој комшинице?
- Је л' онај твој мали опет пушио хашиша?
- Није болан, умлатио сам га задњи пут.
- Болан, ено га јаше кера и држи неки штап у руци и све виче ЈИИИИИХХАААААААА!
- Па шта, игра се дјете... Тако ћемо сад и Фатима и ја... ЈИИИИХАААААА!
0 коментара:
Постави коментар