Не знам зашто сам одувек био слаб на курве. Понекад бих само лежао пијан, након што сам прокоцкао више времена него пара у једном ванредном кафеу (никада нисам волео реч илегала, то је асоцирало на нешто одвратно и јуначко истовремено, а мене ниједна од те две ствари није никада занимала) и само гледао негде, кроз зид, волећи ову или ону и мрзећи истовремено тај њен (не)морал и осмех... Поприлично сам сигуран да сам скоро свакога дана волео неку другу, лежећи тако напуштен и напушен... Волео сам их тако јако да сам могао видети сваки део њихових тела, у хаљинама или без, са осмехом или без, са љубављу и увек без. Могао сам осетити њихов мирис и углавном су то били мириси који опијају до вртоглавице, слатки и јаки, попут њих. И тако, скоро свака би учинила неку сулуду сулуду ствар. Ето, имам времена, а ти си ветар, па могу са тобом поделити један делић онога што ми се дешава сваки дан.
Био је петак. Неприкосновен дан. Сви су насмејани и одлазе у чопорима или појединачно да се напију, побију или појебу. Лежао сам на душеку коме је искочио само један федер и то баш на месту где иначе држим леђа. Не држим их, јел'те, на полици. И тако, тај федер ме је убадао директно у жгољаву кичму, а ја сам био пијан и напушен и цео дан сам изгубио у кликерању са клинцима који су ми ћапили поприличну лову коју сам добио на греб-греб срећки. Све се чинило у реду, док ме мој другар Шиле није позвао и замолио да одем по његову девојку на аутобуску станицу и одведем је негде на који сат, јер он ради другу смену и не стиже. Шиле је био стари курвар и поприлично сам био сигуран да му то није девојка, јер он никада није имао девојку, он је имао само жене које је јебао, онако леп, и жене које су јебале њега, онако разне - лепе, ружне, дебеле и мршаве.
Отишао сам на станицу и сачекао мало. Стао је бус, а из њега је изашла плавуша у краткој сукњи, на високим штиклама и заиста сјајног осмеха. Знаш, све курве имају посебне осмехе. Смеју се тако лепо и кварно, безобразно, а тако искрено, да понекад се запиташ да ли је могуће, да ли је могуће да постоји такав осмех, осмех који разара и истовремено лечи сваког човека кога огреје. Нисам знао где бих је одвео, а нисам имао ни пара, тако да смо пошли код мене. Она је константно причала, о Шилету, о вину, о возачу аутобуса... Бураз, није престајала да прича. Само сам чекао када ће почети да причао о његовом курцу, то би ме заиста докусурило.
Сместила се у фотељу и прекрстила ноге. Какве ноге. Најбоље ноге које сам видео икада у животу. Нисам имао ништа од пића у кући, па сам покушао на суво, онако мало, да опустим ситуацију. Пришао сам и рекао - Малена, ја те заиста морам имати. Само се насмешила - Је л'? Озбиљно - рекао сам ја. Који си ти паћеник у ствари, јеботе - смејала се отворено. Дођи - рекао сам и прихватио је око струка. Опалила ми је шамар. Опалио сам и ја њој један. Било је сулудо. Лудачки смо се смејали. Онда ме је повукла за руку до терасе. Стајали смо ту, ветрић је пиркао. Рекла је - цигани лете у небо! - а затим ме повукла са њом у скок... Разумео бих зашто цигани лете у небо да смо ми цигани и да ја живим на једанаестом спрату, али овако, с обзиром да живим на другом, ништа ми није било јасно. Имали смо гадне ломове. И јебига. Овај свет је препун лоших, празних прича. Ево још једне. А ти си ветар, теби могу испричати.
0 коментара:
Постави коментар