Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

13. новембар 2013.

О зрну без прашњавог дна

Један млад човек по имену Мома је кренуо у провод. Зачешљао је косу тако да му покрије залиске који су се полако појављивали, иако је имао само двадесет и једну годину. Обукао је карирану кошуљу и назуо своје џомбасте ципеле. Онда је ставио упаљач и цигаре у џеп и изашао у маглу. Напољу није било ничега осим магле. Ходао је и ходао, напамет, док није угледао станицу. Онда је ухватио бус и возио се пола сата. Па се нашао са друштвом. Три момка и две девојке. Једна од тих девојака је имала оно нешто што је Мома тражио. Не мислим на ону ствар међу ногама. Мислим на ону врсту посебности којом нека девојка сија, а ти си отприлике једини који види то и заиста се осећаш посебно што имаш прилику да будеш поред ње, тако посебне. 

И тако, ноћ је почела, сели су у кафаницу и наручили туру. Па још једну. Па још једну. Смејали су се и плесали. Знаш оно, стандардан излазак просечног младог човека и његових пријатеља. Онда су кренули у шетњу. Глуво доба ноћи, а њих пар шета по кеју. Мирна вода, неке мртве гране и магла. Клупе. Посебнија од две девојке никада није обраћала пажњу на Мому на неки други начин осим другарског. С друге стране, она мање посебна и мање дивна је одувек сматрала Мому за једног изузетног младог човека. Иако је био мршав. И клемпав. И имао залиске. 

Друштвањце се окупило око једне клупе. Неко је запалио нешто налик на цигарету, повукао дим или два и проследио даље. Тај мали ритуал се поновио још два пута у следећих пола сата. Девојке су се смејале. Онда је она мање посебна упитала Мому да је отпрати кући, јер одскора не живи у истом крају као и сви остали, већ код кеве, на другом крају града. А ноћ је, магла, има разних манијака... Мома и није баш желео да одвоји очи од његове посебне девојке, али је пристао, смејући се због чињенице да је сасвим сигурно не би могао спасити од манијака када би се појавили...

Време је брзо текло. У једном тренутку су ишли кроз тихе улице и слушали своје усамљене кораке, а у другом је она била на њему и сочно му гризла доњу усну. Све се одиграло поприлично брзо, толико брзо да је напушени Мома престао бити Мома и постао изгубљен. Убрзо затим је заспао. И сањао један чудан сан.

Мома је држао један кликер у рукама. Прво што је пожелео је да тај кликер буде већи. И кликер је порастао. Онда је пожелео да буде још већи. Кликер му је одлетео из руке и отишао тако далеко да га више није могао видети. Али га је могао замислити. Био је страшно огроман. Затим је оживео шаре на њему. Све шаре су постале живе - и плаве и зелене и браон. Онда је створио нека мала бића која ће ходати по његовом кликеру. Па мало већа. Па још већа. Онда је створио тако велика и страшна бића. Па их је уништио. Био је одушевљен свим стварима које може учинити. И чинио је. Замислио је мале људе. Па им је дао ватру. Онда је схватио да људи многе ствари сами откривају, попут њега. Пустио их је да се играју, заинтригирано посматрајући. Онда је склонио поглед са њих само на трен, да упали цигарету. А када је вратио поглед мали људи су већ лансирали ракету која га је погодила право у лево око. 

Mома се тргнуо из сна. Читав један свет се окончао. Мома је био бог, а не само човек који је напушен јебао погрешну девојку, девојку која не сија посебним сјајем љубави...

На другој страни свемира, једна посебна девојка се пробудила разочарана што у њеном животу не постоји неки клемпави мангуп који полако губи косу, али је воли више од било чега на свету... И тако, свемир у зрну прашине се лагано љуљао кроз вечност, стварајући разне приче о разним људима који нису постојали... 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren