Митомане, терај се...

Размишљам ја сад - реко' - отворићу нови блог! Па седим. Именујем га. Нешто као - Распутинове ми браде. Јест, звучи сулудо. А ја сав узбуђен, као клинац. Као, отварам блог. Све испочетка. И онда седнем, јебеш га, запитам се, а што ја отварам нови блог? Контам, стари је отиш'о у курац. То сам хиљаду пута чуо од којекаквих блогера. Али то не постоји. Како може блог отићи у курац? Да ли је блог отиш'о у курац ако те нико не чита? Побогу, пиши сваки дан, вратиће се читаоци, некад. Дакле, схватио сам да блог не може отићи у курац. Нарочито не мој блог. Ало, Митоманова Барутана. Бокте. Но, разлог због ког сам хтео отворити нови блог је она општепозната слобода говора која ми је, на неки сулуд начин, почела недостајати овде. Сувише много људи је повезало моје име са ликом и престао сам говорити ствари које желим рећи јер ме људи мраче, стално је неко увређен... И лако бих ја да се неки тамо чова увреди, али је поприлично тешко када су то људи које виђаш сваки дан и који ти значе, јебига. И ето, Митомане, не смеш рећи ово, не смеш рећи оно, лепо да ти кажем Митомане, иди ти у курац.

Но, једна супер чињеница се одиграла у међувремену. Блог је потпуно напуштен. Сада је време да пишем! Е сад не тако супер чињеница - заборавио сам. Све. Да пишем. Да се зајебавам овде. Реченице лепе. Све. Једино кад се напијем баш кидам. Али ја скроз ретко пијем. Готово да не пијем уопште. И то је све. Крај. Један од оних тужних крајева серије. Али нека. Писаћу. Морам! Морам, душа ми изгоре, живота ми...