Клонуле главе у јурише

Је л' се удараш ти? 

Па МАЛООО...

Две кафе и два продужена еспреса... Бокте.

Мислим, у суштини, није то ништа страшно, знам људе који пију шест пута више и скроз су олрајт. А ја. Мислим, и ја сам пио доста кафа током школовања. Ал' вечерас ми чука прескаче. Мислим, ово сам попио у кратком временском интервалу. Ал' ето ме у прединфарктном стању. Боже. Не знам. Све је ово чудно некако. Имам нова светла у соби. Мислим, лустер са две лампе. Тако нешто. Фино је. Неке нове погледе ми даје на ову моју мучену собу. И ова књига што читам. Кћери сатане. На енглеском. Који треш. Као хорор. А није. Смешна је. Стрпали у књижицу од сто страна и археолога који је полу-поп и професора који је призивач ђавола и девицу и нацисту који се претвара у звер ноћу и нимфоманку и наложеног инспектора, боктејебо, већи је хорор читати о тим несрећно скованим ликовима него сама радња романа... Али... Пукла ми је бројаница пре неки дан. Да ли је то знак? 

И нисам човек верује у коначну победу ђавола. Дошао сам до тог закључка чистом логиком. Хијерархија бато. Бог. Па анђели. Један анђео полудио и каже - што ја не бих био Бог. Још пар их се помамило. Млатили се свуда по свемиру. Бог победио. Јер Бог има већу моћ. Мислим, капираш. То ти је к'о кад би шеф једног Маскија полудио и рек'о - 'оћу ја да будем Мишковић. И онда дође Мишковић са адвокатима и дође шеф са адвокатима и онда на крају шеф заврши у ћузи јер је прошао на црвено пре шест година. Мислим, не зато, већ зато што Мишко има јаче адвокате. Више кеша, више све. И тако. 

И неки паметан човек је верујем ово давно још рекао, али - кад би сви људи радили свој посао, свет би био савршено место. Не забадај нос где му није место. Ради оно што треба да радиш. И цео свет ће бити до јаја. Рецимо. 

Гледам ове моје књиге. Бомбоне гумене. Све изгледа тако фино и спокојно. Дође ми да ставим срце.  И ЗАТО ШТО САМ СТАВИО СРЦЕ ЦЕО ПАСУС МИ ОТИШАО У НЕПОВРАТ... ГЛУПИ БЛОГЕР МИСЛИО ДА ЈЕ ХТМЛ. НЕМА СРЦЕ, МРШ У КУРАЦ!

...

Треба јој спасење и пријатно друштво порочних друшкана, људи који не осуђују човека који пише заиста лоше песме... И треба јој сећање и после сећања, и иако та моја душа можда неће знати да је се неко сећа када умрем... И иако можда не постоји Рај или пакао или место на које бих могао отићи кад сам мртав, опет, док постоји, моја душа сања да ће је се неко сетити и давно када је не буде... Сања о томе јер ће тада једино доказати да је вредела. И све што сам чинио да је вредело. И сва ова слова која сам написао и која ћу написати треба да чувају слику, делић онога што сам некада био... Човек који је куцао затворених очију бесконачне стране великих глупости... Слика човека који је волео свет који је мрзео... Довољно сам рекао. Ионако, тешко ко ће ово прочитати, а још теже ко разумети. И заиста је благослов бити писац иако и баш није... Контрадикторно, знам, али најлепша је ствар када их пустиш да твојим речима дају значења... И свако од тих значења је боље од онога твог, почетног... И сви мисле да си ти неки јебени геније, а уствари си обичан просечан момак који уме да склапа реченице нешто боље од остатка обичних просечних момака који иду унаоколо, пију и јебу рибе...