Одувек сам сањао жену која ће ме дочекати раширених ногу... Не курву, већ моју жену, жену која ће ми шапнути нешто безобразно док стојим на каси са две кесе и новчаником... Жену која ће ме желети, онако крвнички, иако и нисам баш фантастичан... Да је свет црно-бео и да жене бирају мушкарце као што мушкарци бирају жене, дакле - периферним видом, ја никада не бих водио љубав, никада не бих добио прилику, а чак и ако бих је добио то би била нека радодајка којој један више или мање не значи много на скали поштења. Али, рецимо да је Бог праведан, јер ко год је створио овај свет, савршено је калибрисао све. Зато жене слушају и смеју се заводничким осмесима у којима можеш прочитати понешто, ако си паметан...
И сад, погледај мене. Мршав, орловски нос, ретка брада, клемпаве уши, улубљене груди, страшно маљав, у последње време тако слаб да би ме и клинац мали могао тући... Причам ово потпуно објективно. Стил живота је узео данак. И у последњих пар месеци сам почео да схватам да није ово за мене... Ни пиће, ни цигарете, ни трава, ни блејање по целу ноћ ни блејање по цео дан на интернету... Све је то ништа, све је то мало за оног човека који желим постати... И све ми је теже... Нисам ја матор, мислим, оно, тек сам мало закорачио у трећу деценију. Али ето, одем у прошлу недељу у неку пивницу и попијем седам пива. Ништа више. Понедељак сам отпочео чашом воде, мртав, у боловима, и тек кад сам отишао до факса и тамо попио три ђуса и три чаше воде, мало сам дошао себи. И сад ти читаш ово и мислиш - која будала, имао мали мамурлук и сад глуми да је опасан. Ма боли ме туки, него човече, раније сам сто пута боље подносио и пиће и све остало.
И све што хоћу је да стварам, да ове моје речи чита неко и да осети нешто док их чита... И све што хоћу је девојка која ће ме желети, која ће ме некад заскочити, јебеш га, сит сам од толиког труда и нећу више да будем ловац... И све што желим је да украдем ону слику из кафића Фарбара на спрату, ону са црвеним аутом... И ако неко чита ово, нек окрене ону камеру на другу страну, предобра је, та наизглед јефтина уметност... И нећу да ме сваки пут неко зајебе, ето, само зато што мисли да сам неки луди човак који чита књиге и не гледа фудбал... И хоћу да кажем - јебеш ти све, човек који је написао најбоље редове које сам икада читао, незамисливо добре редове, био је вечни пијанац... И ја када сам пијан, заиста пресупер пишем. Знам, не верујеш ми. Али не верујем ни ја теби. Замисли, за пар година, када успем бити добар са речима чак и када нисам пијан или депресиван... Замисли, а оно на Сајму књига моје име, а на корици женска која скида грудњак... И то неки предобар грудњак, један од оних које само пијан или луд може откопчати из прве... И интервју...
- А имате ли ви прави посао господине ауторе?
- Наравно да имам, госпођо новинарко.
- У ствари, ја и нисам новинарка, само пишем неки таблоид, али у суштини, имала сам четири из српског, тако да сам једна од преквалификованих за овај посао, па су ме послали...
- Предивно. А ја сам столар.
- Ах, па отуд тај пепељасти сјај у вашим очима и коси...
- Срећо, то је пиљевина. А сан ми је да живим од писања, иначе. Ја сам као чаробњак, вечито у неким визијама, висинама, гањам веверице...
- Е, изеш ми муда, чаробњаче, ја радим за два'ест 'иљада, нисам дужна да ово трпим! И мурш! Нећу ни да пишем о теби...
- Чаробно. Апсолутно чаробно.
Какав човек. Почнем нешто озбиљно о жељама, завршим са... Па, опет жељама. Само нешто другачијим. Одох спавати. Много сам леп вечерас.
0 коментара:
Постави коментар