Писац ради на гориво

Писац ради на гориво, а то гориво су доживљаји... И звучи заиста смешно када неком од мојих сулудих пријатеља кажем нешто као - идемо у авантуру! Као да смо клинци неки и то... Да то неком са стране кажем мислио би да сам луд. Али људи којима се окружујем капирају фору. Капирају да мораш остати дете увек, да би био велики некад... Величина долази са духом, а духа највише имају деца. Како одрасташ, ломе те проблеми, ломи те посао, ломи те све живо и мало по мало, завршиш као огрубели маторац без имало духа у себи. Суштина писања је у тим авантурама, одржавању духа. Узмеш, сконташ нешто, покупиш неко друштво и завршиш негде, радећи нешто, наравно, неочекивано. Инстант материјал, искуство, доживљај који се склапа у речи и у тим речима остаје вечан, да га користиш, изнова и изнова, по жељи.

Лако је било Достојевском да постане велики, човек се коцкао, сваког дана доживљавао нову авантуру... Лако је било и Буковском кад је човек био пијан без престанка... А ја... Синоћ сам се напио као земља. Данас сам цео дан патио. Али оно што сам написао онако пијан, заиста је вредније од свега што сам написао у последњих пола године. Тешко је бити писац... Трошиш се, али потпуно. Свака прича сваког белосветског писца је плаћена, то ти гарантујем. Неко не може да спава ноћима. Неко пати од мамурлука. Неко изгуби стан на коцки. Неко полуди. Али из мог угла гледано - вреди. Једна прича попут "Пада куће Ушер", да се упишем у историју људи и ето вам и стан и памет, нек ђаво носи све...

И не верујем у оне писце који приче не базирају на неком искуству... Један у милијарду је способан само из маште да створи уметност, у коју није умешао пуно свог искуства... Имаш ти тону тих шалабајзера, пишу о Индији, а никад Индије видели нису... Пишу од паду Римског царства, а имали двојке из историје... Неискусном читаоцу би се можда то и чинило океј, понекад. Али људима из Индије и историчарима у овом случају би било пресмешно. Рекли би - шта је ово који курац - пародија? Једино онај Аутостоперски водич кроз галаксију... Па ја се дивим оном човеку. Ја могу много да лупам глупости. Ал' кад човек седне и шест стотина страна ти пише сулуди текст чије те само уоквиривање, покушај да га сместиш у један просторно-временски оквир и повежеш догађаје и ликове, заокупља дуже од било чега сличног... Е, такав човек је једна лајсна. Легендарна лајсна.

Дакле. Клинци. Да вам каже нешто овај пропали писац у покушају (није циљ да будем пропали писац, већ сам пропао и као писац у покушају, чисто да се разумемо) о свему томе. Само авантура. Доживљај. Нешто попут онога кад одеш да се видиш с друштвом из средње, па се једно пиво претвори у шест, седам, па те замало упуцају и на крају завршиш преко сто километара удаљен од места на ком си до малопре био, потпуно непозван код ортака који није (ипак јесте) славио рођендан. Авантура. И мало ангажовања, издавачи ово-оно. Иначе, пенис, као што сам га добио ја.

п.с. Има времена, за пар авантура постајем неко успешан!