Песма луталице

Верујем...
У љубав.
И правду.
И добре добре пријатеље.

Понекад,
као вечерас,
будем пијан иако нисам пијан.

Понекад,
као да ме само присуство тих добрих људи
подиже са тла
и баца високо у вис...

Космичка правда постоји,
и дешава се,
иако се то наизглед не чини тако...

Космичка љубав је она
коју ћемо доживети нека она и ја,
и она ће знати све о мени
и ја ћу знати све о њој
и волећемо се
и та идеја понекад учини
да плачем као нестабилни дечак
док чиним све и ништа да би се све то десило...

Добри пријатељи су оно што ми подиже толеранцију
на разне облике живота
и људи са којима могу да седим,
да се шпрдам и да плачем,
ако треба.

Наравно,
сви смо ми људи,
мушкарци,
и нико не плаче пред неким.
А ако се то и деси,
то је најтужнија ствар икада.
И зато,
ми седимо,
пијемо,
зајебавамо се,
живимо један максимум
од овог подоста ограниченог тренутног живота
који нам је дат
и то је поприлично добра прича...

И ето,
иако ова песма нема циљ,
верујем да је морала бити написана,
јер сувише је касно,
а када је касно,
ја морам да нешто напишем,
иначе нећу моћи заспати.
А то је још једна од оних добрих
али тешких ствари са којима мораш живети.