Какво вече... Играо сам Ризико са Фиксом и Коки. Опет сам победио. Никада нисам изгубио партију у животу. Мора да сам највећи војсковођа свих времена. И проклето срећан, такође. Олуја је беснела, гром је неуморно ударао, а ја сам моје пријатеље спаковао у воз, куцкао по анласеру да ми се југиша упали и одвезао се кући покисао и прљав.
Ту се негде појавила и компилација Џонија Кеша и употпунила атмосферу потпуног сјеба. Да се разумемо, моји пријатељи су сјајни. Коки ми је поклонила једну своју књигу, јер није имала пара да ми купи неку за рођендан. Замисли то. Фикс ми је дао пуну коверту старих пара (колекционар сам) од којих неколико немам, и ево већ пола вечери размишљам како да реорганизујем албуме. Некако, желим да сви моји пријатељи имају милионе. И да се не муче. Осећам се лоше сада када ја имам доста, а они не. Проблем је и када хоћу да учиним нешто лепо, да платим нешто, да купим нешто, то можда и прође једном, али двапут сигурно не. И онда се дешава ситуација да мени неко плаћа пиће са последњим парама које има, јер неће да чује да ја платим то пиће, које мени, тренутно, не представља никакав трошак, нити сам нешто посвећен гледању када је ко и колико пића коме платио...
Много мрзим што овај живот није фер. Али сам то рано схватио и зато су ми ствари сада много лакше него другима. Можда сам први пут у животу схватио да живот није фер када смо моја млађа сестра и ја, избеглице, делили онај мали еуроблок, a мађарска деца, чији су родитељи газде, трчала по продавници и јела чоколаде редом, које су хтели. Тада сам био потпуно неискварен, и уопште, цела породица је била толико понизна, јер смо били сиротиња, тако да нисам уопште осећао неки бес усмерен ка небу, људима или било коме зато што они имају, а ми не. Једноставно сам прихватио то као чињеницу и опет био срећан са оним што имам. Волео бих да могу опет да будем та мала особа. Мала особа, али душа велика.
Овај Еуроблок је у питању.
Гледао сам неке особе како уче да живот није фер. Нису то научили рано, па су дочекали двадесете и поприлично им је тешко пало. И ја то разумем. Тешко је. Како то неко има све, а ти студент, носиш позајмљене патике, крадеш оловке где стигнеш, неретко гладан идеш у кревет... Јебига, шта да ти кажем, живот није фер. Неки се баш сјебу и замрзе цео свет. Када виде да је неко пао на улици, неће да му помогну, јер "ни њима нико не помаже." То је тако тужно. Други прихвате да живот није фер и иду даље. Када неко падне, помогну му да устане, јер јебига, знају како је живети животом који није фер и колико то значи ономе који је пао. Све зависи од карактера.
Има нека веза између сиромаштва и људскости... Човек када има мало, често је спреман да то што има подели са неким другим, чак и странцем. Парче хлеба - парче хлеба. Човек који има много, некако, као да живи под стакленим звоном и страх га је да ће му то одузети. Све му је прескупо, просјаци су му прљаве сподобе, радници су му робови, а чак и ако нешто подели са тобом, пре тога ће уследити низ питања, јер њему је и милионити део његовог иметка много да га да теби, макар и као накнаду за неки посао... Он може да купи милион хлебова данас и да ни не осети, али ипак бира да не подели ниједан са тим неким просјаком... И на крају се запиташ, да ли ће се то и мени десити? Да ли ће ми паре одузети људскост? И бојиш се.
Заиста се трудим да будем добар човек. Чак и ако понекад мрзим свет и људе. Не замерите, имам своје разлоге. Али знате шта? Чисто сумњам да бих био овај човек да нисам делио мали еуроблок са сестром, гледао како друга деца возе бицикле и израстао у човека који зна да живот није фер и који чини све што може да би успео, али сам, никако преко туђе несреће, никако преко леђа обичног човека, само против система, само против великих и малих капиталиста...
И када сам у животу варао да бих успео, варао сам систем, нисам варао људе. Што каже један белосветски преварант, можда највећи кога знам из студентских дана, парафразирам - "немој да се курчиш што си зајебао неког лика из Дома или мене, зајеби државу за милион евра, па се онда курчи, ја ћу ти пружити руку, бићеш мој идол, твоју ћу слику окачити на зид, јер ти си зајебао систем, а не убогу сиротињу, шта ти је она крива..."
Одувек сам волео те људе који нису баш цвећке, нису баш бели, нису ни црни, сиви су, сивљи од осталих људи на овом свету, али имају систем вредности, знају шта може да се ради, а шта не, шта је добро, а шта зло. Можда зато што се проналазим ту негде, међу њима. Чак и када радиш нешто што и није најморалније, ипак, ти нећеш зезнути обичног човека. Зезнућеш систем. Зезнућеш богатог капиталисту. Или ћеш зезнути неког тоталног папка од човека, као казнено-поправну меру. То подржавам свим срцем, јер овај свет је препун олоша који су одгајани тако гледају на свет са висине и томе треба стати на пут. Сви смо једнаки, али живот није фер, па се неко роди богат, а неко не. И понекад тај што се родио богат третира овог што се родио сиромашан као неког ко мање вреди. А сви знамо да то није истина. И зато такве треба табати у земљу кад год се укаже прилика, да би схватили да смо сви једнаки.
Постоје и сиромашни које треба табати у земљу. То су они који мрзе све јер им нису помогли. Нико није дужан да теби помогне. Али да се мало лепше понашаш, можда би ствари биле другачије. Ко зна. Ти треба да знаш да живот није фер и да гребеш дванаест сати по њиви неког господара за неку бедну парицу, али да будеш срећан јер си поштено зарадио те паре. И да радиш на томе да нађеш неки излаз. Јер брате, излаз постоји, само треба да знаш где да гледаш. А најчешће је излаз у ономе што радиш најбоље. Па макар то било и писање од кога се, наводно, не може живети лепо овде или било где.
Живот није фер,
али ето, воли вас Митоман.
0 коментара:
Постави коментар