Осећам се,
поприлично добро.
Знаш,
оно писање о томе како ништа није у реду,
па,
коначно му долази крај.
Сада је понешто у реду.
А то је више од било чега што могу да тражим.
Људи мисле да сам у делиријуму
када им говорим -
једног дана,
бићу богат и славан.
Девојке мисле да сам луд када кажем -
бићемо на врху мацо.
Постоје две или три са којима бих се заиста могао замислити на врху.
Тај дан ће доћи,
без икакве шале,
уз мало воље и цимања,
труда који је,
хтели ми то признати или не,
основа победе...
И нема онога,
јебеш систем
или не можеш победити систем...
Не гледај систем,
он не постоји уопште,
постојимо ти и ја
и победа,
тај дана када ће све постати у реду,
тај дан када ћемо живети као лордови,
тај дан када ће коначно наше речи добити тежину
и ослободити нас...
И бићемо слободни
да се крешемо
или не,
да одемо било где
или останемо код куће,
бићемо слободни да постојимо
ван или унутар система који нам ништа не значи.
Ето,
таква једна визија је довољна
да људи мисле да је делиријум твој добар другар,
и баш ниједној од њих не мами осмех на лице,
оне не виде исто што и ја,
само постављају питања,
хиљаде питања од којих ниједно не указује на веру,
кључну ствар за опстанак
и постанак,
остварење великог дана...
Али онога дана када сретнем ону
која ће се осмехнути на све ово и рећи -
сигурна сам да хоћемо,
можда већ кроз годину или две -
онда ћу знати,
сасвим сигурно
да је дан када ће све бити у реду
поприлично близу.
0 коментара:
Постави коментар