Није било нимало лепо. Пећ, његове слике, снег... Баш је била сјебана. Гледала је у сијалицу и плакала. Јебеш све. Могла је постати молерка, пекарка, брокерка... Госпођа, богата дама, можда чак и краљица неког удаљеног места. Али она је ипак седела у топлој соби и плакала. Онда је чула је звук разбијеног стакла. И одједном се нашла лице у лице са провалником. Престравила се. Ухватила је књигу да се брани. Ко се још брани књигом?
Није имала појма шта ради. Није ни вриснула. Само је стајала тамо и држала књигу чврсто испред себе. Провалник је извукао пиштољ и кренуо ка њој. Онда се ниоткуда створио он. Пролетео је кроз стакло на најсмотанији начин икада. Ударио је смешног провалника и почео да се рва са њим. Имала је осмех од уха до уха. Очигледно је све било исценирано, на поприлично лош начин.
Када је "савладао" снажног противника, пришао јој је, извукао однекуд пластични цвет и рекао: "Имаш среће што сам пролазио баш ту близу, па сам те чуо како запомажеш и дошао да те спасим."
"Кретену, сломио си ми два прозора и направио хаос по кући! Види ово! И ти, магарче са пода, мислио си да те нећу препознати ако ставиш ту смешну капуљачу и цвикере?! Мислим, добро, нисам те препознала, ал' м'рш напоље обојица!", викала је она озбиљно доказујући да жене не умеју да цене романтичне гестове.
"Брате, мислим да није баш најбоље реаговала на спашавање... Па, напуштам вас сада, голупчићи, ћаос!", рече савладани провалник и изађе кроз поломљени прозор као да се ништа није десило.
"Океј, опрости мацо, опрости", викао је он док је чистио стакло уз претње и повремене ударце њеном папучом.
Била је заиста срећна што је поново ту, иако јој је дуговао триста еура и остварење свих снова.
0 коментара:
Постави коментар