Опет сам се напио. Мамурлук ме убија цео дан. Али то није битно. Некако, нисам баш у равнотежи. Фазон, сви ми кажу да изгледа као да пишем преко курца. А није тако. Наравно, можда се магија мало похабала, али и даље је ту. Волим да пишем. Међутим, моје речи не раде. Радим и трудим се да постанем успешан. Оно као, да не мисли стари како сам ленчуга и то... Сад, кад је видео да се могу зарадити паре и на мој начин, без мотике, подржава ме. Уколико и овде пропаднем, опет ме неће подржавати. Јебеш га, леп је осећај кад је неко поносан на тебе, па прича о теби, нешто лепо, за промену. Цимају ме да дипломирам, али мени се не жури. Јебеш диплому, ионако је њена сврха да виси на зиду. Нисам то видео пре пар година, сада видим. Та диплома, када је узмем у руке ће означити крај најбољег, реално, периода у мом животу. Баш је било до јаја. Да сам имао иоле кеша, било би још сто пута боље. Но, ни то није битно.
И гледам сад, то цимање и све полако води до једне ствари - озбиљности. Реално, могу ја да се спрдам около и да попијем коју или нешто, али то не значи да сам неозбиљан. Раније сам само имао план, сад се трудим да понешто и остварим. Немам девојку од априла ове године, што отприлике имплицира да сам кроз везу заборавио шта се и како ради, па сад не могу да се сетим. С друге стране, ова озбиљност, ма како донекле добра била, има озбиљних мана. Хаха, озбиљност има озбиљних мана. Још увек имам смисла за хумор, то видим по пријатељима. Али брате, негде од октобра сам кренуо да се цимам око неких риба и ето, ништа се не дешава. С некима одмах сконтам да неће бити ништа, а с другима ће можда бити, ал' за ко зна колико времена. Не умем да разговарам са њима као некад, безобразно, него све нешто као фино, трудим се, купујем им чоколаду и тако то...
Контам да можда више апсолутно нисам занимљив женама. Раније, као, појавим се, изузетно каратеристичну њушку имам, па оно, зезам се и запамти ме нека девојка. После јој кажем да пишем, она се одушеви, ја од старта све искрено јој кажем - дебела си брате, ал' ја сам мршав па смо таман - и ето, лако. Сад, што сам бољи и што се више трудим да не будем олош (раније сам се трудио да будем олош, па ти види) жене само одлазе. Капирам ја да оне воле да се свађају и да их повремено зајебеш нешто, ал' мени се то тако не ради... Оно, брате, да л' је могуће да је толико тешко наћи неку мачку коју има неку баш велику страст, као ја за књиге рецимо, и да лежимо, гледамо неки филм, креснемо се, испалимо буксну једном у шест месеци, рецимо... Шта ја знам.
 |
| Да сам мачак, овако бих изгледао. |
Последња којој сам узео број је преврнула очима кад сам јој касније споменуо књиге или било шта слично. Брате, капирам да студираш економију и да ћеш бити шеф, ал' не мораш бити толико ђубре, још си на факултету. И тако, не знам шта да радим и како, ал' муче ме ови озбиљни проблеми одрастања. И чекам нешто да се деси, као, нема везе што само седим код куће и радим.. А кад завршим, уместо да утекнем од монитора, ја нешто чачкам још пола сата, па онда још сат зурим у празно. Ни сам не знам зашто. Онда одем да спавам.
И сад, није да ја пишем овде ишта преко курца, него јебеш га, променио сам се, некако, ја желим, али као да ме нешто кочи. Можда би требало да отпутујем негде. То би била сјајна идеја, али немам с ким. Сви моји пријатељи немају пара. Немам их нешто пуно ни ја. Једина је разлика што је моја кућа овде, па бих ја могао да платим тај пут и да имам где да се вратим да спавам, а они не би, јер су им куће далеко одавде. Сама структура мојих пријатеља говори у прилог томе да не волим нешто баш да другујем са рођеним Београђанима. Прво, срео сам можда два рођена Београђанина која ме нису зајебала за нешто. Друго, имају или тај узвишени менталитет који у суштини говори свима осталима да су говна или су скроз градски људи, оно, не знају шта је дрво или свиња. То ме много нервира. Нервира ме и то што сам у средњој говорио као да сам рођен у блоковима током деведесетих, а не онако како причам код куће и како ми прија. Сви ти људи које зовем пријатељима су дошли из места у којима су људи и даље поштени и нико ме од њих не спрда што кажем - конташ, јебем ти кру' или слично.
Све у свему, ситуација са озбиљношћу постаје критична, а бојим се да ће, док ја провалим шта ми је чинити, проћи још једна година. А још једна година није нешто чега сам спреман да се одрекнем, с обзиром да ћу их имати, ако буде среће, највише шездесетак, да куцнем у плућа и дрво. Смртно озбиљан,
Искуках се жив.
0 коментара:
Постави коментар