Вечерас је било сјајно вече. Седео сам са мојим људима, па смо мало прошетали. Сјајна шетња, само низбрдо покрај огромних вила које никада нећемо моћи да приуштимо. Осим ако постанем прљаво богат и познат, једног дана. Онда ћу се засигурно населити ту, међу тим снобовима, чисто да будем у природном станишту. Но, ова прича није о томе. Ова прича је о томе како сам срео госпођицу Смрт.
Након што сам испратио моје људе, наишао је и мој воз. Плави, ишарани. Нормалан воз. Сео сам у вагон који је наопачке, при крају, јер ту увек има мање људи па могу да читам на миру. Отворио сам књигу и отпочео. Било је лепо. А онда, четири минута касније, на најнапуштенијој станици, на станици на којој у просеку уђе један или ниједан путник, овога пута у воз је ушла Она. Нисам је препознао на први поглед. Села је на седиште насупрот мом. Делио нас је само пролаз кроз вагон. Подигао сам поглед са књиге и осмотрио је. Млада дама, чинило се као да јој је тридесет и прва. Помало уморна, са малим подочњацима. Мршава и много висока. Орловски нос, црна коса. Лепа уста. Црне, врло угланцане, чизме до колена. Црни капут. Црне панталоне. Схваташ слику.
Наставио сам да читам. Онда сам је погледао опет. Подигла је ноге на седиште испред. Онда је одувала шишке са лица. Па је спустила ноге и заколутала очима. Била је као несташна девојчица. Читао сам даље. Па сам бацио поглед. Добре ноге. Лепушкасто лице. Ништа посебно можда, али дивље. Привлачно некако. Приметила је да је гледам, па се насмешила. Насмешио сам се и ја. Онда је наслонила главу и као почела да спава. Наставио сам да читам. Погледао сам и видео је како жмирка да види да ли је гледам. Изгледа да је схватила да је желим.
Желео сам је. Ништа посебно. Као и сваку добру мацу на улици. Али за мене је свака посебна. Она је то разумела. Читао сам брзо. На крају сваке стране дозвољавао сам себи један поглед. А она је чекала. И хватала их. Понекад се смејала. Понекад ме је озбиљно гледала. Желео сам да зна шта читам, па сам склопио књигу иако смо били још далеко од наше станице. Последње станице. Погледала је. Читао сам Колебање смрти од Сарамага. Насмејала се. Широк осмех. Можда чак и кез. Знала је о чему се ради. Она сигурно зна све. Такође никада не би била тако неодговорна да напусти посао на неко време као она смрт у књизи. Отуд подочњаци. Била је витка и висока. И црна. Очи су јој биле заиста црне. Нисам могао више, па сам устао, затетурао мало и изашао из вагона. Чим сам ја изашао, изашла је и она.
Између нас су била само два клинца која су седела код врата и устала чим сам ја прошао. Изашао сам из воза гледајући своја посла. Покушавајући. Али она је била ту. Лаганим ходом својим дугачким ногама је без муке сустигла мој усиљени темпо. Ходала је тик поред мене по уском перону, тако близу да сам јој могао дотакнути руку. Или ногу. Онда ме је погледала, озбиљно заиста, навукла капуљачу и убрзала.
Видео сам бус како долази, па сам потрчао пречицом. Учинило ми се као да сам видео и њу ту негде. Ушао сам у бус и стао код трећих врата. Секунд касније, ушла је и она и села скроз позади, зурећи у мене. Осећао сам се угрожено. Вољено. Срећно. Уплашено. Чим је бус кренуо, погледао сам у њу. Опет је била незаинтересована девојчица и вртела је главу и гледала на сат мрмљајући нешто себи у браду као да неизмерно жури. Вероватно је и било тако. Не знам шта је Смрт тражила у бусу на периферији. Нарочито не ако жури. Док сам о томе размишљао, стигла је и моја станица. Бацио сам поглед. Гледала је у мене.
Помислио сам, ако изађе на мојој станици, то ће бити крај живота какав до сада познајем. Или ћу умрети или ћу креснути Смрт. Згодњикаву, баш високу, Смрт. Није изашла на мојој станици. Дошао сам кући жељан да испричам свету шта ми се догодило. Чим сам почео да пишем ову причу, добио сам страшан напад астме и протеклих пола сата пишем чучећи и умирем од борбе за ваздух, можда чак и живот... Моја патња је велика. Али како приводим ову причу крају, напад попушта и све ми је боље. Изгледа да је то било само упозорење. Можда сам само превелики грешник. Можда јој се допадам. Не знам разлог. Али једно сигурно знам. Наш следећи сусрет ће се заиста славно завршити.
0 коментара:
Постави коментар