Сањао сам да сам велики писац,
и заиста славан,
свуда,
на сваком месту,
али кроз слова,
не кроз лик.
И волео сам да идем у продавницу,
пешке,
прелазећи преко канала по срушеној бандери
и поздрављајући људе успут...
Они би само рекли - здраво,
и никог није занимало како тај
заиста велики писац изгледа...
Било је предивно.
Било је тако добро бити славан
и велики,
могао сам изаћи пред публику насмејан страшно
и прочитати покоју моју ствар
и добио бих заиста масиван аплауз,
сваки пут...
Као Божији аплауз,
као палац горе од најважнијег судије...
Али, суштински,
у мојој соби,
трон,
трон са ког сам покорио свет
и даље је била плава баштенска столица
уз дрвени сто који сам добио за девети рођендан...
И то је била најсјајнија ствар у целом сну.
0 коментара:
Постави коментар