Моји снови, свету

Депресија, меланхолија, стагнација... Све то оставиш иза завесе неких својих снова. Ако тражиш начин да преживиш, ово је прва ствар која дође на ум. Велики снови. Мали снови. Није важно. Твоји снови. Моји снови. Хоћеш да ти кажем нешто о њима? Наравно да ме не занима одговор. Слушај. 

Седим у фотељи са дрвеним наслонима са стране... Читам неку књигу и моја дивна жена ми доноси чај. Све то се одвија у соби која је савршена, у којој је све на свом месту, свака књига, свака ситница, оружје, сатови, маске афричких врачева... То је циљ. Пензија. А пут... Пут је мало другачији. Гледај.

Хоћу да довршим збирку мојих прича, али оних заиста стварно добрих, оних које су ми крали, оних због којих су неки пожелели да буду ја. Глупа жеља, свакако, али и то се дешавало. То ће бити Збирка која ће ме лансирати у свет. Можда ћу имати неко од оних досадних читања. Моја неће бити таква. Биће зезања. У некој кафани. Нећу бити на позорници. Књижевни снобови ће морати да дођу у нешто што личи на место за људе. Прави људи ће бити ту, такође. Слушати. Књига ће имати најколоритније корице у овом столећу са стотинама ликова из мог света и на њој ће писати моје презиме па моје име, занемарићемо правила белосветских лектора... У биографији ће писати да нисам био бог зна шта и писаће... Пази, писаће да сам један од Отаца Лиге, да, оне Лиге која постоји и за коју зна свет у том тренутку... Лиге која има хиљаде чланова који се смеју, пију пиво и повезују се са шашавцима свуда око њих...

Па онда иде одељење Лиге у Белгији... Један сјајан тип кога сам упознао упорно га побеђујући у некој игри је схватио... Пресецамо траку на вратима једне зграде старе неколико столећа... Чује се аплауз. Код њих је све тако свечано... Ангерико и ја се рукујемо, а лајв стрим иде ка осталима... Потом и Томца и Цонга се рукују са Ангериком. Лига је успела. Можда ће ипак организација са правим вредностима, правим људима и правим циљевима завладати светом. Учинити га бољим местом. Кроз смех, зезање. Тајне протоколе који укључују вишње. Кријумчарење чоколаде. Не знам, то је сасвим неважно.

А пре свега тога, жена. Не било која. Не било каква. Хемија. Дрхтање. Знам сваку ситницу о њој. Зна све о мени. Зна када да ме остави самог. Зна када ми је потребнија него икад. Секс. Па да лежимо и гледамо у плафон загрљени. Жена која ће ме извући, која ће ме ухватити за руку када висим са литице. Још увек је не видим. Видео сам много њених делова у многим другим женама. Можда је време да будем доктор Франкенштајн? Или не. У сваком случају, нисам више уморан. Могао бих опет да кренем, да је потражим. Само она и ја, на крову света. На свакој књизи ће писати - посвећено мојој маци, за све наше године. Не сате. Не дане. Године. Деценије. Наука напредује. Ко зна, можда и векове? 

И неки не баш сјебан посао, на ком ми неће вадити џигерицу. И еликсир младости, биће потребан Мићуну за неких десетак година. Нисам спреман да ми смрт однесе биће које сам од шаке меса отхранио. И она храна из ампула, много ме нервира сва ова прашина која се диже око људи који не једу нешто. Али то је већ сан везан за науку. О њима ћу говорити другом приликом. Сада морам поћи у кревет, сновима које сањам док нисам будан.