У девет и педесет два сам заиста мислио да се ништа не дешава никада у овом свету. Све је изгледало тако досадно. Гледао сам у велики папир прикачен чиодом за полицу, писале су неке ствари које ваља обавити. Сетио сам се оне реченице - ако се ништа не дешава, иди по пиво, можда се нешто деси - и размишљао сам да можда одем по пиво или да одрадим неку ситницу са списка... У девет и педесет и шест сам гледао кроз прозор моје собе и видео сам комшиницу како пуши на тераси и комшију како окопава башту. Ништа посебно. Нису из исте куће комшија и комшиница, да не мислите да је у питању неки матријархат. И онда сам опет схватио да се ништа не дешава и сео за мој сто. Мало гледао у неке слике по зидовима, а потом се зачуо страшан прасак. Нисам знао шта је могло тако гласно да се деси.
Поново сам погледао кроз прозор. Растурен авион је лежао у башти мог комшије, а њему није било ни трага. Комшиница је бацила цигарету са терасе и започела да вришти из неког разлога. Ништа се није мрдало око авиона. Керови су ћутали. Али опет, било је страшно бучно. Вратио сам се за сто. Било је десет сати и заиста није било потребе да идем било где, ствари су се дешавале сасвим добро и док сам седео у мојој баштенској столици.
0 коментара:
Постави коментар