Рођендан ми је, јебига...

И ево ме опет, дошао сам да преточим све ово што ме притиска у речи. Још један рођендан ме чека сутра, а с њима се нарочито тешко носим... И неће постати ништа лакше у будућности. Прошле године нисам ништа написао за рођендан. Тад сам имао девојку, мозак ми је био на другој страни... Мој мозак још увек не функционише добро. Увек је или девојка или писање. Заједно иду само док се јуримо, док се ерупције емоција дешавају. После, не баш. Престајем бити депресиван, неке друге ствари су ми тада важне. На пример - она воли када сам обријан, а мене мрзи да се бријем. Дани су могли да ми прођу у тражењу неког безазленог компромиса и нисам их сматрао протраћеним. Сада, сваки изгледа протраћено. Чак и када добро пишем...

Ускоро ћу на ветар и кишу и посао. А немам то сигурно и тихо уточиште... Имам само собу. И овај блог који нико не чита. То је све. И мислим, мислим да ме је он спасио, много пута, током ових година. Увек је било као да висим на ивици и држим се, али постаје ми свеједно хоћу ли пасти или не. И таман кад помислим да се пустим, зачује се та нека музика и само висим и висим и ствари нису у реду, али држим се, музика ме држи... 

И ако икада умрем, желео бих да то буде у експлозији барутане коју гледам сваког дана већ петнаест година... То би дало дашак драме мом животу и можда бих био задовољан том причом, после смрти... И не, ове године не учим за испите, учићу неки други дан, неки сасвим други дан... Тешко је живети савршене дане. 

Не пијем кафу ни пиво. Не пушим и нисам луд. Потпуно чисте главе кажем - није лако левитирати на сопственој сахрани. Сахрани још једне протраћене године.