Изволи, срце

Лежали смо моја дебела девојка и ја, загрљени, загледани у плафон... Обавили смо то управо и било је сјајно... Понекад бих је упитао - да ли си срећна? Сваки пут би одговорила - неизмерно... Убадао сам добре моменте. Углавном  то није била истина. Овога пута је нисам питао ништа. Знао сам одговор и знала је одговор. Неко је покуцао на врата. Знали смо ко је. Рекох јој - не отварај, знаш ко је. Знам, одговорила је, и отворила врата. Очигледно јој је било доста свега. Нисмо имали више хране, огрева и више наш мали свет није био толико бољи од спољашњег. Хорда осакаћених губаваца је преплавила нашу колибу и уловила нас. Певали су носећи нас као жртву њиховом новом богу...