Љубав у доба љекова

Аква Бравзаносламишканош и Милко Дигу су живели у ванбрачној заједници на седмом спрату једне мирне зграде у предграђу. Био је то велики град, па су чак и зграде у предграђу биле велике. Она је умела да кува, он је умео да оправља ситне апарате по кући и да усисава. Она је умела да пегла. Он је умео да стоји сатима на тераси и намешта антену. Звучи готово хармонично, зар не? 

И било је. Све док једног дана нису одлучили да се венчају. Аква Бравзаносламишканош је пред свих шесторо званица шокантно изјавила да задржава своје презиме. Милко је пао у несвест. Катастрофа епских размера је уследила. Брак. Аквин муж, Милко Дигу и даље није знао како му се презива жена. Носио је папирић на коме је било записано презиме. Са словном грешком, али он је није примећивао. Остали су без посла у фабрици у којој су радили. Стечај. Онда су почела срања да се дешавају. Свађе. Љубав више није била довољна за живот. Имали су осећај да се и ваздух наплаћује. Било је страшно пар недеља. А онда се нешто догодило.

Милко је пронашао нешто у огласима. Тестирање лекова на људима. Солидан кеш. Колико лоше може бити, помислио је. Нису више могли да живе на нареску коме је истекао рок пре четири године. Обећала је да ће га волети и ако оћелави. Обећао је исту ствар. Онда је она рекла да девојке не ћелаве. Потом су отишли да зараде новац.

И пријавили су се. Било је сјајно. Сви су били изузетно љубазни према њима. Након три недеље отпустили су их кући. Наводно им више нису били потребни. Сјајно су се осећали. Боље него икад. Пили су чај и водили љубав. И чекали чек. Али чек никада није стигао. Након три месеца нешто се чудно десило. Цео спрат је изгорео. Онда су схватили. Она је могла да експлодира. Он је могао да се истопи. Хармонија је опет уступила место свађама. Комшије су их мрзеле. Свађали су се по цели дан. Онда би она експлодирала, намерно, а он би се истопио. После би се саставили и водили љубав. Живот је био романтичан и леп. Сјајан. Комшије су звале полицију. Они нису марили. Они су само желели да их сви оставе на миру. Осим стаклака који је радњу преселио прекопута зграде својих најбољих муштерија. И то је било то, миран живот у предграђу, највише што човек на овој Земљи може да тражи.