Сав наш бол

Стајали смо на пустој улици под уличном светиљком. Он и ја и она. Пришао сам му, одгурнуо ме је. Кренуо сам да га ударим у браду, али се измакао. Ударац у око. Бол пробија лобању. Неко ми је једном рекао да је то зато што ти мозак удари о лобању. Али стваран осећај је као да је пробија и одлази негде. Болеће још сатима. А то је тек први ударац био. Савио сам се и примио још један ударац у главу. Кренуо је на још један, али наравно да нисам веверица. Дочекао сам га спреман и снажно га ударио у грло. Почео је да кашље и кркља као да ће умрети истог трена и пао на дупе. Устао сам и почео да га шутирам бесно. Нога ме је болела. Нарочито зглоб и пета. Неки кажу да ништа не осећаш када те адреналин дигне. Углавном је тако. Али ништа не траје заувек. А оног тренутка кад почнеш да осећаш бол, све постаје стварно. Тек тада. 

Сваки шут си могао чути, кроз њега, кроз мене, и повратни бол у нози који сам осећао... Након пар удараца, успео је да ми ухвати ногу и повуче. Уврнуо је и пао сам. Болело је као ђаво. Али не одмах. Тек након пар секунди. Покушао сам да устанем. Онда се он исправио, пљунуо шлајм и крв, залетео и шутнуо ме у главу. Пар зуба и мало крви је излетело из мојих уста. Осећао сам се поражено. Осећао сам се ослобођено. Осећао сам се снажно. Да, тек тада. Све ми је постало мутно. Бол је и даље пробијао лобању, јаче него икад. Покушао сам још једном да устанем, али ме је опет покупило моћно стопало. Више нисам покушавао. 

Пришао јој је и ухватио је рукама нежно за рамена. Коначно је било готово. Био је жив. Био је срећан. И ја сам био срећан због њега. Макар неко од нас двојице да успе. Она је била на реду. Прво му се насмешила и ухватила га за косу. Онда га је навукла на колено и сломила му нос. 

Наша професорка је заиста била сјајна. Иако нисмо били из породица у којима је насиље било решење, ипак смо добили прилику... Сада када коначно знамо како изгледа бол, верујем да можемо почети да пишемо реалније приче и песме. Сада то можемо. Захваљујући професорки. Лекција прва савладана.