Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. август 2014.

Само се држи чврсто

Прва ствар које се сећам након што сам се пробудио из коме је неки цвет у саксији, леп и обојен. Мислио сам на тренутак да је све у реду. Али није било. Цвет је био пластичан, а нуклеарни рат се заиста десио. Погледао сам кроз прозор. Град је био разорен. Не од бомби, већ од подивљалих људи, олујних ветрова и киселих киша... Небо и сунце се нису видели од сивих облака прашине. То је била најтужнија ствар у целој ствари. 

Обукао сам одећу и изашао из собе. Још увек је било неких доктора и сестара у болници. Неки су били отечени и плави, јер су се опирали побеснелој руљи која је дошла по лекове. Неки су из истог разлога били покривени белим чаршавима у ходнику. Поздравио сам сестру на пријему и изашао напоље. Нико се није трудио да ме спречи, иако сам мало шепао. Мора да сам дуго спавао. 

Напољу си морао да будеш пажљив... Иако нису сви имали гас маске, требало је носити их. Киселе кише су биле опасне и увек си морао брзо да се склониш од њих. А долазиле су изненада. Не можеш ни то да предвидиш кад је небо потпуно сиво. Олујни ветрови су носили све пред собом, рушили куће, то је исто била ствар које се мораш чувати. У ствари, била је то више лутрија, јер заиста ниси могао ништа да учиниш осим да се надаш, ако те ухвати олуја. 

Лутао сам пар дана и једном једва утекао медведу који се појавио однекуд. Мора да је из зоо врта. Храна је била проблем у градовима, тешко се налазила. Отишао сам до своје некадашње куће, фрижидер је био нетакнут. Све што сам нашао сам стрпао у торбу. И нож из кухиње. И много одеће сам набацио на себе. Зима је требало да почне. Гледао сам некад филм о нуклеарној зими. Заиста је било зајебано. 

Када сам кренуо из куће, синула ми је луда идеја. Имали смо неке проблематичне типове у комшилуку. Они сигурно имају оружја, хране и свега. Одлучио сам да свратим. Отишао сам тамо, ослушнуо. Све је било мртвачки тихо. Ушао сам унутра. Сви су били измасакрирани. Оружје покупљено. Храна такође. Под једним мртвацем сам нашао пиштољ. Суседна соба је била обијена. Унутра је био разваљен сеф, а у њему само кесе са жутим прахом. Узео сам пар и кренуо даље. 

Једне вечери, док је олујни ветар шибао по кући у коју сам се склонио, начео сам једну кесу и ушмркнуо мало. Био је то најлепши дан у мом животу. Све је стало. Заборавио сам на себе. Постојао сам ту и било је лепо. 

Дан за даном је пролазио, а ја сам постао редовна муштерија срећног живота. Заиста срећног. Једном док сам ишао кроз рушевине срео сам групу људи. Мирних, повучених. Имали су храну. Прихватили су ме на дан или два. Био је ту и тај клинац који је често знао да ми приђе и упита ме да ли сам ја страшно снажан када преживљавам напољу. Нисам знао одговор на то питање... 

Извукао сам много жутог праха. И био сам сјајан. Клинац је опет дошао нешто да ме пита. Погледао сам га и све што сам видео је претња. Мали монструм, убиће ме на спавању - мислио сам. Извукао сам пиштољ и пуцао му у главу. Група се брзо покупила и нестала. Када сам дошао себи, баш сам се сјебао. Онда сам узео још мало и све је било у реду.

Имао сам неке баш савршене дане у загрљају хероина... И свет није настрадао од нуклеарног рата. Не, није, све је било као некад. Често сам тако мислио и можда сам убио још које дете успут... Све док једног дана ми није понестало праха. Пожурио сам до стана оних бандита. Требало ми је неко време, јер сам одлутао баш далеко. Дрхтао сам поприлично. Знојио се. Када сам коначно улетео у стан, све је било као пре. Костури су лежали унаоколо. Соба је била разваљена. Али ничега у сефу није било. Мало сам се вртео унаоколо, па сам покушао да лижем под. Није помогло. Чуо сам неке гласове и сашио си метак у главу. 

Лежао сам на поду, полусвестан, у великој локви крви... Нека група људи је била тако урађена да су плесали око мене мислећи ко зна шта... А ја сам живео још један савршен дан. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren