Седим, а моја жена ми каже:
луд си, сувише мрачан и претерано очајан...
Седим и даље и онако кажем:
знам.
Не волиш ме сада,
питам, а она каже
волим те и волећу и након
двеста очајних текстова...
Ја имам петсто очајних текстова,
кажем,
и недовршених много много више...
Она ме гледа и каже
да то ништа не мења...
Све те приче и песме
и тмурне исповести...
Све те ноћи које сам провео
сажаљевајући себе,
пијан и несрећан...
Наравно да то ништа не мења...
Јесам се трудио да будем свашта,
свуда и увек...
Моја сулуда жеља да будем све
пречесто ме је спречавала
у покушају да будем
ја.
И тако,
стојим на киши
празних џепова
питајући се како је бити само један ја...
А црвена дама седи негде далеко,
слуша неку будалу
и воли ме,
надам се,
исто као јуче,
и надам се,
нешто мање него сутра.
ОдговориИзбришиFina ti je ova stvar. Pronalazim se tu negde.
Pa, valjda. No, tera na preispitivanje. :)
ОдговориИзбриши