Гледам све те велике писце... Можда су били никакви људи, али су тако велики писци да то више није ни важно... Тако велики... Када помислим само, да бих, можда, ако засија моја срећна звезда, могао и ја једног дана бити део тог неба... Нешто ме пресече, и не знам више да л' се смејем или ваљам у боловима, не знам ни да ли сам срећан или тужан или равнодушан, ништа више не знам...
Покушао сам, чисто из сулуде радозналости, направити корице своје књиге. Једноставно и брзо. И... Изгледале су тако добро... Иако сам их правио десет минута можда... Тако добро... Онда сам написао своје име и додао велики наслов испод. Сунце ти јебем, какав је то осећај... Волео бих, да овај покушај, након стотину других, коначно успе. Да коначно успем, и да коначно имам спремну књигу. Моју књигу. Није важно што ће бити оваква или онаква. Није важно што не знам хоће ли се допасти старијим дамама или искључиво клинкама... Ништа то није важно. Није важно, чак, ни да ли ће икад бити објављена. Желим, да буде готова, да одем у штампарију и кажем - одштампајте ми ову књигу, у само једном примерку. Нико не мора да зна за њу. Нико... Желим само да је држим у рукама, као што бих држао чедо или Мићуна... Желим осетити папир под руком и гледати је како стоји, постојана, увек иста, док ја полако старим, дан за даном... И онда, можда, ако страћим живот и будем умирао негде далеко, сам и сиромашан, или у друштву и богат, свеједно, моћи ћу погледати у њу и знати, да ћу надживети себе.
А није ли то једна, заиста заиста, изузетна ствар?
Вероватно ћу се смејати самом себи док будем читао ове редове за пар година... Рећи ћу - био сам млад и глуп, па сам зато мислио да је важно надживети себе... Постоји ли ишта што је човека учинило постојанијим од речи? Дигни споменик, за сто или петсто година ће неко срушити. Испричај причу и ти ћеш живети... Дуго дуго. Уз мало среће, вечно.
И поново почињем мислити и мислити о њој... Сањам је. Сваку реч, свако слово, божанствене корице... Не мора се она појавити данас или сутра. Или ове године. Али у овом животу... Дефинитивно. КУЈУНЏИЈА ЈАНКО, писаће, а ја ћу је држати у рукама, гледати се у огледало и рећи - Добар дан, ја сам тај. Можда сам само сератор који је скренуо и сад, ето, изгубљен мисли о пар хиљада речи које чије да се држи снажно за Земљу која се све брже окреће, попут бика који покушава да збаци свог јахача... Онога дана када будем држао своју књигу у рукама, знаћу да сам зајахао свет. И биће то то тако добар осећај. Као када читаш неког од великих великана, којих је овај свет изродио тако мало, и коса ти се диже на глави, најежен седиш и цупкаш ногом тражећи чашу са водом, након тих моћних реченица... Једнога дана... Можда...
0 коментара:
Постави коментар