О једноставности одлука

Седео сам у фотељи са чашом неког лошег вина и гледао теве. Неко је позвонио. Седео сам. Неко је позвонио још једном. Извукао сам се из фотеље и отворио врата.

"Верујете ли у Исуса?", дочекао ме је глас.

"Верујем. Ено га на каучу."

Дечкоња ме је погледао чудно, провирио унутра и заиста угледао Исуса. Онда је ушао и упитао да ли је у реду да користи моје купатило. Рекао сам: "Наравно." Ушао је у купатило, нацртао некакву фигуру на огледалу, рекао пар речи и у следећем тренутку је ђаво зурио у њега из огледала. "Хеј, дајем отказ, батице, то..., то сам хтео да ти кажем." "Небојша. Па Небојша, сине. Знаш да не можеш тек тако дати отказ. Отказни рок је две недеље плус ситница звана велелепна вечност... Имамо договор Небојша сине.", кезио се ђаво. Дечкоња га је погледао, рекао: "Знаш шта? Ниси ми ти ћале, маму ти јебем", бацио књиге које му је рогоња даривао у веце шољу и завалио се на кауч поред Исуса. Исус је гледао кулинарски шоу и био је задовољан како се ствари одвијају, у теве индустрији макар, а клинац га је узбуђено посматрао и схватао зашто сви говоре о томе како ће се придружити Исусу у Рају једног дана. Исус је био заиста кул тип.