Аншалузи Мартишер је био најлепше цвеће на једној од ливада скривеним од погледа великог града. Цвеће је био, јер је у једној од битака које су купиле сада већ читав век постојања старих зграда, тргова и улица, погинуо. Тачније, док је непријатељ гранатирао подручје, он се једини затекао ту, гологлав, на ливади, тражећи своју веверицу и јебига, разнет је у потпуности. Имао је веверицу и звао је Маћкин, била је то луда веверица и вечито је котрљала орахе и носала два лешника у устима. Ни Маћкин никада није била пронађена, ништа није остало од ње. Из његовог меса је никло цвеће и понекад би неки пролазник убрао који лепи цвет и отишао својим путем. Ветар је често чинио исто. И тако је, током стотину година, Аншалузи Мартишер постојао на свим странама света и многи су га звали маслачак.
Постоје ноћи у којима Аншалузи Мартишер и даље вири дамама кроз кључаоницу, доноси им цвеће и шапуће свакакве бестидничке мисли којих је имао тако много у глави... Постоје људи који кажу да су видели Аншалузи Мартишера, мислим, они кажу да су виђали чудног типа са кицошким брковима и веверицом на рамену како иде путем и певуши неку луду мелодију из прошлог века, док око прста врти неке женске лепе гаћице...
Постоје ноћи у којима заденем маслачак за уво када кренем у походе... И постоје јутра која причају причу о успеху и неуспеху. А Аншалузи Мартишер, човек од метар и по, са кицошким брковима и малим ушима, и даље откопчава брусхалтере својом једном, непостојаном, руком.
0 коментара:
Постави коментар