Био сам човек у обичним панталонама и нисам много марио за то носиш ли зелене или љубичасте чарапе, имаш ли велике или мале груди, волиш ли ме или не... Све је то било неважно за мене, волео сам те космичком величином и то ме је чинило срећним. Наравно, нисам могао да пишем добро као пре, јер сам постао мекан, јебеш га, нисам могао да пишем било како, јер сам био растопљен, али нисам се плашио тога, то је била само фаза, божанствени крик у празно након кога постаје све у реду, ни не сећаш се више да си писао песме или приче или нека своја филозофска размишљања која се и не могу назвати филозофским, јер су далеко од њих...
Љубав је чудна справа, она плута унаоколо и игра игрице са дечачким умовима, игра игрице са девојчаким умовима, чини да се осећаш добро иако разлога немаш, чини да пишеш лоше иако разлога немаш, чини да пожелиш неке велике ствари иако услова немаш... Повремено сам порицао да мислим о твојим плавим очима које нису плаве, већ су браон и изгледају као два огледала у којима могу видети свој кез, кез луде зверке, а опет, повремено сам порицао порицање да мислим о твојим плавим очима које нису плаве, већ су браон и изгледају као две бесконачно дубоке барице. И тако сам се вртео у чврстом загрљају маште, а сати би бежали од мене, кад су могли...
Често сам се занимао мислећи о томе како ће ме твој ћале најурити једном када нас затекне у твојој соби, замишљао сам га разјареног, како витла са каквим пиштољем у рукама, а ја се само смејем и настављам да те волим, док ме он граби за врат и баца са трећег спрата... Замишљао сам како падам на настрешницу неке продавнице и благо угруван отрчавам низ улицу потпуно го, док он покушава да ме погоди и куршуми лете свуд унаоколо, а ти стојиш поред њега умотана у бели чаршав и само се смешкаш...
Синоћ сам сањао сан како сам кренуо да се бријем и помислио на твоје груди и грешком обријао пола главе, ни не приметивши... Онда сам отишао у град и сели смо у неку посластичарницу, питала си шта није у реду, а ја сам ти рекао, ти си се смејала и питала си ме зашто нисам обријао целу главу, одговорио сам ти да сам се уплашио у тренутку да ћу опет помислити на твоје груди и одфикарити си уво или тако нешто... Само си се насмејала и заборавили смо читаву ствар.
И тако, мисао по мисао, сан по сан, долазим до потпуног колапса, можда престанем бити скот и постанем какав мицко, знаш, један од оних типова који се сете свих датума и купују ти цвеће без разлога и стално ти стављају срца свуда, један од оних што ти у превозу цртају на замагљеним стаклима и што у клупе урезују ваша имена и што ти вечито купују неке меде и чоколадице и не говори ти да си дебела, већ те тера да не идеш на фитнес... Уствари, ја то већ јесам. Класичан фини момак. Још само да убедим и тебе у то. И све око тебе. И мене. Уствари, и нисам неки фин момак. Ал' што умем да волим, их...
0 коментара:
Постави коментар