О трагу у времену

Неки људи концепт уметности схватају преозбиљно. Уметност је, насупрот томе, игра, нота уз коју скакућеш маштом...Ја је видим као такву. И нисам сам. 

Шта је уметник? Размишљао сам мало о овоме, и најближа ствар одговору је - стаклар. Сви уметници овог света су стаклари. Објаснићу касније зашто.

Све приче су већ испричане и све слике насликане, и сваки иоле паметан човек не може да не види понављање пар мотива кроз историју, пар мотива на којима чучи свет. Тако је једноставно. Ти мотиви су као вода. Вода нема мирис, боју и укус. Немају ни они. Не постоје одговори на питања попут - "како мирише љубав?" или "каквог је укуса похлепа?" или "које је боје смрт?". И они ће, као и вода, бити ту дуго након нас. 

Дакле, не постоје нове приче које можемо испричати, наше је само да их обликујемо, да направимо пехар, чашу из које ћемо сви заједно пити, воду. Вода је кротка, да се обликовати. Ако направиш коцкасту чашу, са изрезбареним коњима и лепим дамама, вода ће постати коцкаста. Ако пак, направиш округлу, дубоку чашу, као море, и једра, са урезаним именима пирата и белосветских битанги...Па, знаш већ. Вода ће ти се поклонити и постати дубоки округли океан. Све што желиш. Зато су сви уметници као стаклари. Можда не бирамо причу, али свакако бирамо начин на који ћемо да је сервирамо.

Вода ће отићи, у облаке, па хиљаду километара даље, и онда ће пасти, на неке друге људе, исте људе, ми не одређујемо курс воде, ми се бавимо нечим другим. Ми дељемо пехар који ће остати иза нас. Који ће говорити каква је наша вода била. Пехар који ће јој давати и боју и мирис и укус. Пехар који ће дефинисати воду нашег времена на један, одређен начин, за вјек и вјеков. 

Ред је живот, а уметност хаос... О трајању говори васиона за себе - само понегде(?) постоји живот, а хаос је свуда. Из конфузије и хаоса настаје уметност, а из реда и хармоније настаје живот, тако то фунционише, отприлике. Постоји две ствари које су привлачне људима код уметности. Једна је лепота. Индивидуална ствар, наравно. Дакле, не постоји могућност да се сви људи овог света сложе да је ово лепо или оно лепо, баш свима. Али постоји једна ствар око које се сви морају сложити. Уметност опстаје. Уметност надживљава.

Океј, можеш ући у историју и не бити заборављен, спомињаће те једном годишње, на часу, клинци ће доцртавати пенисе на твоје слике и мрзеће те, јер морају да знају све о теби. Све те године за које те је видело тону људи, изазиваш само негативне ствари. Постајеш предмет мржње уместо обожавања. И што је најгоре, тако кроз читаву вечност. Могу се и ја уписати у историју као први лик који се убио миксером, али ми то, срећом, није циљ. Имам паметнија посла.

Уметност, твоја уметност, ће те надживети. Неће те се само унуци сећати као џангризавог старца који слини, читаће те и неке младе хотоће од студенткиња и смејаће се твојим лошим причама, и волеће те, не знајући какво си говедо био. Дивиће ти се, иако никад ниси био квалификован за то. Оставићеш траг у времену. Уметност. Јер, шта ти друго преостаје? Да градиш нешто монументално, немаш ни пара ни искуства. За било какав други траг у времену си потпуно неспособан. 

Дакле, уметност је само фора за прекраћивање дугих дана и урезивање себе у вечност. Можда превише серем, али тако ми изгледа.

Није ствар у причи, већ како је причаш. У праву су они, који кажу, да су уметници најчешће изузетно порочни. Хајде ти стварај нешто стварно добро, насуво. Добро да, стварно јебено добро - мораш бити ван себе, или пијан или дрогиран, луд, нешто... Замисли какав је осећај знати да нећеш бити заборављен оног дана када умреш? Чак ни за годину или две... Нећеш бити заборављен, можда сто или двеста година. Ако си стварно добар, и много више. Замисли. Замисли то као што замишљаш укус воде. Не замишљаш га, зар не? Осећаш га.