Рођенданска

Слабо осветљена соба. Изнајмљена, у поткровљу старе зграде. Сва обложена у старо дрво, не неко квалитетно. Неко обично, јефтино, жедно и испуцало. За климавим столом, над којим су накалемљене две полице, седим ја. Преврћем по некаквим белим папирима. Има их много, јако много. Обе полице, приковане за сто, пуне су књига. Мојих књига. Углавном непрочитаних. Резерва, спремна за сате доколице. Ту, сасвим неприметно, у ћошку полице, леже и два шпила карата. Знао сам један савршен трик са картама. Само један. И то ми је било довољно. Волео сам ту синтезу статистике и среће, могућности које нуде и ризике које мораш да преузмеш. Злочин и казна. Извукао сам једну карту из горњег шпила и насмејао се. Пикова дама. Какав клише.

У ћошку собе, кревет, са изгужваном постељином. Плава постељина, поприлично стара и бледа. На сточићу поред, флаша нечега што личи на воду и један архаични стрип. Устанем из плаве баштенске столице и пређем на кревет. Посматрам старо дрво, свуда око мене, и ону стару комоду, готово потпуно празну. Све ствари сам држао на фотељи, заједно, претумбане. Лак приступ. Одувек сам желео да си обезбедим лагодност постојања. Поред стола, стоји један, мањи и старији сточић, са теве-ом у црно-белој боји. Поред теве-а стоје две лименке пива. Узео сам једну и начео је, уз цврчање угљен-диоксида. "Па, срећан рођендан." Нисам знао који је број у питању. Одавно сам престао да бројим. Имао сам битније ствари за бројање. Овце, на пример, као последицу несанице. 

Паук је уживао градећи царство око слике јелена на појилу. Нисам га дирао. Можда ће и њему ускоро рођендан. Једина ствар која ме је тиштила била је неумољивост казаљки које су прекидале тишину. Свет је могао да се руши и ја сам могао да лежим овде, мртав, а оне би и даље журно промицале. Отворио сам стари стрип и затворио га. Изашао сам на терасу, очекујући величанствену представу на звезданом небу и месец, светлији но икад, али ништа. Три сићушне звезде и један авион, то је био одбор за мој дочек. "Потрудите се мало следеће године", рекао сам и насмејао се. Онда сам се вратио за сто и почео да цртам по полеђини белих папира. 

Фалила је можда, торта, и музика, фалило је пар пријатеља и највише од свега, фалила је љубав. Ниједна од жена које сам волео и којима сам писао песме није била ту. Помислио сам: "Боже, приказују ли један од оних лоших филмова ноћас?", и укључио теве. Ништа. Само пар бедних емисија о екологији. А са слике на зиду су се смејале три жене и четири човека, укључујући и много млађег мене. "Шта се ти смејеш, пацеру", рекао сам смејући се. Опет сам се изврнуо на кревет. Није био исти као јуче. Био је то кревет за старијег човека но што сам ја, са нешто бољом потпором за кичму и топлијим покривачима. Устао сам и прошетао мало по соби. 

"Па, изгледа да је време за још једну кафу."