О правом лицу слободе

Волео бих да постоје маскирани хероји. Али не они класични, побогу не. Волео бих да постоје они попут Rorschach-a. Маскирани анти херој са поремећајем личности, верује да је његова маска (фантастична иначе) његово право лице. Али то није важно. Важно је оно што он ради. Ако лош човек учини лошу ствар, он му сломи прсте. Руку. Убије бога у њему. Учини нешто што закон не може или не сме.

Превише демократије нас уништава. У људској је пророди да теже ка забрањеном воћу. Раније је, рецимо, у Америци био забрањен алкохол. И људи су тежили томе, пијанство је имало сласт. Сада, када је готово све осим дроге и убиства легално, људи све више теже ка тим забрањеним стварима. Што је логично. Зверски пориви се поново буде у човеку. Ако их је икада страх и успео успавати.

Можда ћемо ускоро добити потпуну слободу личности и дела. Обрнућемо круг и вратити се на почетак. Бићемо слободни као наши преци пре четрдесет хиљада година. Моћи ћеш да убијеш касирку ако ти не врати кусур. Да разлупаш лобању доктору, јер ти је лоше ушио рану. Антистрес свет.  Једина светла ствар у свему томе. Изгледа да губим оштрину. Свуда видим понеку добру ствар. 

Имати пар Рошака да учине чак и помисао на злочин страшном је мач са две оштрице. Људи би у страху од казне престали да чине лоше ствари, чак иако су кварни до сржи. Али питање се само поставља - ко је одредио Рошака за врховног вођу или бога свих богова? Ко је он да дели правду? Маскирани хероји би у овом нашем свету били прогоњени. Размисли мало. Маса би пре стала иза убице него иза маскираног хероја. Јер би тај маскирани херој могао њих сутра казнити.

Ја не знам да ли ће се звер у мени икада пробудити. Ти не знаш да ли ће се звер у теби икада пробудити. Не знамо шта нас чека, какве околности. Не могу са сигурношћу да тврдим да се нећу пробудити једног дана и пожелети да уништим свет. Исто као што ни ти не можеш са сигурношћу то да тврдиш.

Можда бисмо сви требали учинити једну блажу ствар, доступну смртницима. Рошак каже: "The accumulated filth of all their sex and murder will foam up around their waists and all the whores and politicians will look up and shout "Save us!"...and I'll whisper "No."" Дакле, ако већ не можеш казнити (у твојим очима) лоше, немој им ни помоћи. Пусти их да се сами копрцају у блату које су сами створили. Ако испливају, биће бољи људи. Ако се удаве...Па, удавили су се зато што су били лоши. Постоје и они, у ретким случајевима, који су се приземљили у блато када су стигли на овај свет. Таквима треба помоћи. Можда би били бољи да знају за боље. Да те баце у свињац и да живиш читав живот са свињама, и ти би мислио да си свиња. Или нека слична зверка. Не би знао да си човек док ти неко не би показао. Па сети се само Књиге о џунгли. Иста ствар. Био би бољи да зна за боље.

Хаос се може зауздати на два начина. Један је бескрајна љубав коју би свако од нас требао да да свету... А други је селекција, немилосрдност у постављању стега свету, које би коначно тај хаос уобличиле, дале му форму и постојаност. Сведоци смо да први начин не функционише. Људи су одавно заборавили Бога, престали да се боје његове казне и сете га се тек када их нека гадна несрећа покоси или када добију неку гадну болест, а и тад га углавном куну, као да је он крив што су они лоши. Можда и јесте. "Спољашњег човека врати земљи од које си створен, а бесмртну душу предај Богу коме служиш." Људи упиру прстом у њега и вичу - ти си нас створио, ти си крив! Није он крив, дао вам је слободну вољу да чините што хоћете. И заповести као смерницу. Није он крив.

Читав живот се клањамо неонским идолима. Звери у нама хранимо. Има она прича о старцу који је говорио унуку о вуковима. Деда је рекао да у сваком од нас постоје два вука. Један представља добро, а други зло. Када га је унук упитао који вук побеђује, деда се само насмејао и рекао - онај кога храниш. Тај фазон.

Тако смо неједнаки, а опет исти. И племић и просјак имају само по два вука. Плитки смо и ограничени. Наизглед слободни. Ми уствари ништа о слободи не знамо, иако је наводно већином уживамо. Знамо да постоји. То је једина ствар коју знамо. Знамо да је и путовање кроз време теоретски могуће. Да ли је ико путовао кроз време? Да ли је ико слободан?

Као што рекох слобода коју имамо није слобода. Добар човек би био онај који знајући да му не прети никаква казна бира да буде добар. Овако немаш избор. Понашаш се као добар иако си можда лош. Само си кукавица и бираш да будеш некажњен. Замисли само у каквом би хаосу био овај свет када не би било толико кукавица. Много је више лоших него што овај свет може поднети. Пред ирешетаним телом закона се повлаче. Што је добро. Још пар маскираних хероја, па да свет буде једно ружичасто место. Место какво је Бог желео да створи, али није умео. Или хтео.

Такав живот би био проклето добар. Наравно, морао бих да жртвујем ову ствар, писање, коју сам поприлично заволео. Што, питаш се. Све књиге света су засноване на несрећи човека и превазилажењу несреће. Када би цео свет био добар, макар из страха, не би се дешавале лоше ствари, а када нема лоших ствари немаш о чему да пишеш. Чак и љубав, која је сама по себи узвишено добра, би се излизала након пар песама, јер и њој треба несрећа да би у уметности опстала. Па размисли, зар нису најбоље љубавне песме тужне? Не постоји довољно песама о срећним љубавима у свемиру које "уметници" не би врло брзо потрошили, немајући о чему другом да пишу.

Доста сам мислио за данас. Ово је предугачак текст, а ја сам коначно слободан. Испити, шљака... све је готово. Да ли сам коначно слободан?