Догађајни дијалог двају мртвака

Трећег дана након Догађаја, авион је пролетео тик изнад нас остављајући неред на одвећ деформисаним улицама. Леци су летели свуда унаоколо. Поскочио сам, нестрпљиво, и ухватио један. Наша влада, или макар оно што је остало од ње,  одлучила се на радикалан рез. "Од данас биће укинути затвори, као и све законом предвиђене казне. У овом злом часу, казна Божија је једина казна које наши суграђани треба да се плаше", писало је, између осталог, у саопштењу. Затвори ће бити претворени у болнице, а сви затвореници ће бити пуштени у напуштене делове земље.  

"Хеј Џони! Јеси прочитао ово?" 

"Управо читам. Сјајно ман, ха?"

"Па, изгледа да нећемо у ћорку због сканкчине макар."

"Заборави на то ман. Ко зна да ћеш икада више видети пају, у било ком облику."

"Говориш као да смо окорели дрогераши. Као да смо Џанкијеви најбољи другари, хаха..."

"Еј...Нема затвора. Нема ничега."

"Да, па?"

"Брате...је л' знаш ти шта то значи? Можемо да убијемо неког. И да нас чак нико ни не изгрди."

"Луд си. Јеесте сад, доћи ће ти кева и као - Џони, што си звекнуо тог дебелог магарца?! Јебаћу ти матер кад се вратим с посла!"

"Хахаха...Батице, кад ти кажем, ти си најсмешнији човек икада!"

"Стандардно. Узгред, мислим да си могао то и пре два дана. Чак и кад се Догађај дешавао, могао си и тад да звекнеш било кога...као да би ти неко нешто рекао. Ове пичкице из владе су нам рекли само оно што већ знамо. Нису чак ни рекли да ли ће бити још...Знаш већ, догађаја."

"Ако нас десет нуклеарки није збрисало као нацију, онда се ја не бринем. Ми смо ти као бубашвабе, отпорни смо на те ствари. Шта би нам учинило још десет или двадесет или сто што нам нису направиле претходне?"

"Догађај, батице, зови га Догађај. Ш'а који курац мораш стално да спомињеш нуклеарке и то... Буди мало у току. Сви га зову Догађај. "

"Боли ме курац."

Остатак дана смо провели на тераси комфорног стана лоцираног на седмом спрату једне добродржеће зграде. Један од луксуза које нам је пружио Догађај. Ноге су нам висиле са терасе, а ми смо посматрали чистину која се простирала ка хоризонту. Доскора је ту био град. 

"Јеботе. Читав живот су нас зезали ови из града, а види их сад..."

"Контам да нису више овде. Ако је и остало нешто, ветар је то однео..."

"Испаде добро што живимо на периферији."

"Момак, ти сада живиш у граду. Једином граду у околини од сто километара."

"Пуно је сто."

"Као да је битно."

Ћутали смо мало, посматрали...Слушали. Већ је постало поприлично нормално да се смењују крици и тишина. Џони је пљуцкао са терасе, ослушкујући пажљиво не би ли чуо ехо ударца слузи о земљу. Пар пута је покушао - ништа се није чуло. Онда се вратио разговору.

"Где ти је кер? Је л' читав?"

"Мали кер Џо? Не знам, пустио сам га када су укључили трубе оног дана."

"Срање."

"Ма, колико год га ја волео, морао сам да му дам шансу, знаш? Ако ја бацим кашику, макар да дог преживи. Та би џукела преживела и на месецу. Јест' био добар дог."

"Можда је још увек. Само није класичан пас. Вероватно кара неке белосветске кује и баш га брига за тебе."

"Е, Џони, сад ми паде на памет... Ми уместо да одемо онај дан у град да карамо, ми се заболи као највећи пацери да играмо сони."

"Да смо отишли тад у град, сад би нас мајке скупљале лопатом, по овом ветру."

"Мени кева нестала. Нема је још од Догађаја."

"Јебига."

"Је л' се сећаш кад нас је звао дебели Перкан да нам каже да му је дала најбоља риба у крају?"

"Ко, она Милица?"

"Да. Јеботе. Дебели је кар'о пре мене."

"Па знаш да су све рибе ову фрку доживеле к'о смак света. Прорадили инстинкти."

"А ми, мајмуни, играли сони. Осамн'ест година имам, нисам кар'о, јеботе!"

"Ш'а 'оћеш? Да ниси игр'о сони било би ти криво. Одма' сутрадан нестало струје."

"'Оћу пичке!"

"Е па нема."

Ветар је и даље лудовао кроз остатке материје великога града, а мрак се полако спуштао. Тешко је било замислити, након све оне светлости, топлоте и дима, хладну чисту помрчину. Мрак као најчистији и најстрашнији састојак света. Али је ипак дошао. И те прве вечери, и оне након ње. И вечерас је, без изузетка, покрио и нас, овако лоше.

"Гладан сам."

"И ја сам гладан Џони."

"Идемо негде да једемо."

"Не постоји место на ком би могао да једеш, јеси заборавио?"

"Јеботе, колико сам гладан!"

Шетали смо пустим улицама. Преко дана си и могао видети људе, али чим би пао мрак сви су нестајали. Улазили смо у откључане зграде и пењали се насумично, ако бисмо видели неко светло или чули нешто...Били смо гладни. А глад на чудан начин мења психу човека. 

"Хеј, види онај прозор горе, скроз горе, на последњем спрату, видиш?"

"Видим. Лепо светли. Скоро као да има струју."

"Имају противпожарне степенице. Идемо њима, ви'ш да иду скроз до прозора."

Зурили смо кроз прозор, не верујући сопственим очима. Петнаестак хрчака је седело у кавезима, а отприлике пет-шест њих је окретало точак и чинило да сијалица светли. За столом је седео сед човек и јео некакву чорбу. 

"Идемо да једемо", рекао је Џони и извадио некакав пиштољ.

"Јо! Одакле ти то?!"

"Имам. Нашао сам у ћалетовој фиоци."

"Шта ће ти пиштољ да би јео?"

"Звекнућемо овог маторог."

"Јеси луд?!"

Месец и цев, сјај. Држао је пиштољ на мом челу. Био је хладан. 

"Нећеш да једеш?"

"Ма дај Џони, који ти је? Дај ми тај пиштољ."

Пун је био месец и цев је била сјајна, трзај је ослободио врелу чауру...Овај дан се могао завршити и другачије. Могао сам вечерати сада и смејати се дебелим глодарима. Уместо тога сам добио рупу на челу и лет до земље. "Ми смо тај народ", пролетело ми је кроз главу, "...као бубашвабе...ни нуклеарке нам не могу ништа."