Савршени свет

Дневник 1. септембар 1922. 16:09

Свет је насилно место. Данас сам видео мртвог пса на улици. Био је добар пас, сигурно. Имам двадесет година и унакажено лице. Акне. И сломљен нос. Силерџије. У продавницу је ушла једна занимљива девојка данас. Изгледала је добро. Гледала ме је у очи, па у лице. Узела је кутију чоколадних бомбона и сапун. Имала је туфне на хаљини. Све су биле црвене, осим једне, плаве, која је настала случајно, флека, вероватно. Људе није брига. Мене је брига. Седим у мрачном ћумезу и пишем ово. Без будућности.

                                                                                                                                          М.

Дневник 14. септембар 1922. 19:03

Киша пада читав дан. Имам двадесет година и осећам се сувише старо. Видео сам још једном девојку са туфнама. Насмешила ми се. Свиђа ми се. Не склања поглед од мене. Она двојица су ме опет премлатили док сам ишао кући. Имам избраздано лице и сјебан нос. Не схватају да ме не могу повредити. Најгора ствар у свему томе је што сам пао у блато. А немам ниједно пристојно одело осим овога. А и ово је јадно. Требао сам отићи у војску. Можда бих био херој. У овом друштву без компромиса. 

                                                                                                                                          М.

Дневник 31. септембар 1922. 10:09

Примио сам плату данас. Коначно сам успео да купим шешир и бејзбол палицу. Одувек сам желео да играм бејзбол. Али нећу је за то искористи. Бар не сада. Добар је осећај имати нешто пара у џепу. Не осећаш се тако јадно док слушаш богате клинце како извољевају по радњи. Свратио сам у кафану синоћ. Разводњено пиће и олош који прича о курвама, убиствима и борбама паса. Гадно место. Видео сам је опет. А небо је и даље црно. Љубав ништа не мења.

                                                                                                                                          М.

Дневник 09. октобар 1922. 20:42

Много обичњака животари у овом граду. Драго ми је што нисам један од њих. Питао сам је данас за име. Хермина. Изведено из грчког. Позвала ме је да слушамо плоче. Нисам сигуран да ли ћу отићи. Нисам сигуран уопште да ли је стварна. Сувише несигурности се крије иза ове ружне маске коју називам својим лицем. Још увек нисам срео ону двојицу. Ишчекујем сусрет. Нешто се десило. По први пут у животу осећам. Могао бих рећи да волим и мрзим. Сви воле и мрзе. Али осећам да је равнодушност у мени довела до тога да превише волим и превише мрзим сада кадa коначно осећам. Осећам, руке ми дрхте. Свет је направљен од две боје. Црне и сиве. Све остало су нијансе. Ретки су они који лете чистим небом. За двадесет година га нисам видео. Само облаци. Почињем да мислим да је само мит.

                                                                                                                                          М.

Дневник 16. октобар 1922. 01:23

Руке су ми крваве. Млатио сам их док нисам чуо тишину. Гледам кишу и крв. Ноћ. Добро се осећам по мраку. Нико ми не суди. Хермина није девојка са туфнама. Из њене собе је изашао мушкарац пре него што сам ушао. Била је гола и тражила је паре. Први пут сам видео голу жену. Била је лепа. Руке су ми дрхтале. У овом граду сви су грешни. Чак и девојке са кутијама слатких чоколадних бомбона. Ово је последњи унос у овај дневник. Ионако нема смисла. Свет нема смисла. Сада знам зашто сам престао да осећам. Чујем музику. Стављам шешир на главу. А киша удара у прозор. Људе није брига. Ни мене није брига.

                                                                                                                                          М.