Постоји један свет. У бесконачности варијација. У једној од многих варијација постојим и ја. Можда постојим у још неким, уствари сасвим сигурно постојим у још неким световима. Али то нисам ја. Ја сам ја, један једини, овде и сада, овог часа док ово пишем. Могу ово писати и у хиљаду других светова, али то неће бити моје речи, јер то - јесам, али нисам ја. То је варијација у односу на мене, али с обзиром да постоји бесконачност варијација, не могу тврдити да сам оригинал. Можда и не постоји оригинал, пошто смо ми (ја) сваки за себе оригинал, у нашим световима. Иако, вероватно, у тој бесконачности постојим негде, уз неке минималне варијације на себе, тешко уочљиве, али и даље та варијација, ма колико мала била, чини ме оригиналом.
У једној од двеста милијарди галаксија (тако тврде научници, али се ограђују, па се и ја ограђујем уз њих - тај *број може бити било који број између 100 милијарди и 300 милијарди) постојим ја. Једна од двеста милијарди галаксија је овај наш Млечни пут. У нашој галаксији постоји између сто и четристо милијарди звезда. Судећи по новим открићима, око сваке од тих звезда кружи барем по једна планета. Често и много више. Око једне звезде, на једној планети, кружим и ја. Једино када сам делимично свестан да путујем 940 милиона километара годишње је онај тренутак када ноћу посматрам небо и склоним поглед на пар минута, па после видим да су се звезде помериле поприлично, на неку страну.
*(Овај број, овако непрецизан какав је, врло лако може бити погрешан. Разлог за то је што би тај број, чак и у овако широком домену, био прихватљив искључиво да је Земља у центру свемира. Пошто су астрономи дошли до овог броја тако што су закључили да је свемир изотропан (да има иста физичка својства свуда, тј. да се на пример, светлост свуда простире исто) и хомоген (јединствен, исти свуда, као на пример, фил који кева измиксује предуго) и онда применили екстраполацију (то је, колико сам скапирао, проширивање важења општих закона на неистражено подручје). Дакле, простим речима, они су видели тону галаксија преко телескопа на једном крају и онда скапирали, по горенаведеним стварима, да ако је тако у једном правцу, тако је у свим. Сабрали, помножили и дошли до те бројке. Али, замислите само да смо негде ближе рубу свемира. Онда би се пре могло говорити да је та бројка од 200 милијарди галаксија само наш шири (или ужи?) комшилук. )
На једној планети, на једној полу-лопти те планете, на једном континенту, у једној регији, у једном граду, у једној кући, у једној соби, у овом тренутку, ово пишем ја, сада, једном за вечност.
Ирелевантан пасус:
Људи и многи други(претпоставимо) сасвим сигурно знају милионе начина како да време прође, али нико не зна ниједан начин да га заустави. Спомињу се црне рупе. Црне рупе, о којима не знамо много, представљају се као кључ за све. И путовање кроз време и заустављање времена и лечење сиде и пречица до раја...Ма да. Видео сам једно занимљиво питање на нету данас: "Ако зауставимо време на један минут, хоће ли тај минут икада проћи?" Е, ако размишљаш логички, ако зауставиш време не можеш да остариш. Ако не можеш да остариш, вечан си. А како си вечан ако не постоји време? Ако не постоји време, ниси ништа посебно, само постојиш. Можеш бити вечан(да ли?) само ако постоји време. Али, такође, поставља се питање да ли постојиш? Пошто ми знамо за постојање у простору и времену. Ништа ван тих граница не знамо о томе. Да ли постојиш ако ти одузмемо једну димензију? Врата нису врата ако им одузмеш једну димензију. Врата су само правоугаоник онда. Размисли. Но, вратимо се ономе што желим да кажем.
У једној соби, у једној кући, у једном граду, у једној регији, на једном континенту, на једној планети, у једној галаксији, у једној консталацији, у једном делу свемира, у једном свемиру(?), у бесконачности варијација, постојим ја.
Хајде сада нека ми неко каже да сам ја, постојан као и ви, уствари случајност која се десила упркос шансама од отприлике један напрема милинилион(највећи број који сам могао да нађем).
Каже Стивен Хокинг - "Свемир је створио сам себе и ето доказа да не постоји Бог." "Не постоји узрок његовом настанку, и не треба га тражити, јер га нема", каже. Како то да постоји узрочно-последична веза која је довела до мог постојања, а не постоји узрочно-последична веза која је довела до постојања оног што је довело до мог постојања?
0 коментара:
Постави коментар