О латино пиџамама

Веш стоји у корпи, а ја лежим на кревету, половично покривен дебелим покривачем. Лампа немо гледа у мене, бескорисна, јер је  јутро одавно стигло. Сунце шара кроз венецијанере, машиница за шишање лежи на поду. На сточићу поред кревета неколико папира са жврљотинама и процурела хемијска. "Шта се овде десило?", питам док се преврћем из кревета на добро познати дрвени под. "Ухх" се чује након кратког "туп". Добро познато "Ухх", одавно је постало неизоставан део оваквих дана. Освешћује. Лежим пар тренутака на хладном поду. Осећам као да сам срастао са њим и не желим да устанем. Ипак устајем. Имам таман довољно памети у глави да знам да не желим да идем у болницу. Скидам фармерке, па патике и чарапе. Скидам и гаће. Стојим го у центру света. Добар осећај. Ти добри осећаји су оно за шта се живи, али нико то не схвата осим клетих будала попут мене. Навучем пиџаму коју сам нашао испод јастука. Сетио сам се.

Ударим си лењо шамар, не помаже. Лаган као пчела или перо, прелазим пет спорих корака и излазим на терасу. Сунце ме непријатељски гледа, морам да седнем. Привучем столицу и седнем. Затворим очи и осећам свет. Негде тамо, километрима далеко, моја драга улази у пенушаву каду. Купа се. Излази и умотава се у пешкир. А ја је посматрам док то ради и волим, волим више од свега. Посматрам плакат са друге стране улице. Плакат је шарен и појма немам шта пише на њему. Није ни важно, такав краси свет. 

Осећам несносну глад и жеђ и све море овог света полако падају на мене, док седим у пиџами на поподневном сунцу. Зајеби. Препланула Маргарита качи веш на жицу. Неки клик у глави. Улазим у собу, узимам корпу одавно сувог веша, и излазим напоље, оставивши отворена врата за собом. 

Стајем пар метара од лепе Маргарите и спуштам корпу на земљу. Постојим. Као један човек у пиџами који шири суви веш на послеподневном сунцу. Она ме зачуђено погледа, насмеје се и одмахне руком, певајући једну од оних латино песама које сам волео да слушам иако нисам разумео ни реч. "Каква лутка", помислим, а она ухвати мој поглед и прочита ми мисли. "'Еј Маргарита! Хајде да се љубимо", добацим јој на лошем шпанском. Она се само насмеје, окачи гаћице на жицу и запути се ка мени. Приђе ми скроз близу, тако близу да могу осетити њен дах на свом лицу, а њене груди на својим грудима, приђе тако близу и каже: "Не", затим се насмеје и оде даље својим послом. "Каква жена", мислим док се чешеш по глави, а она се окрене и погледа ме погледом који каже: "Знам шта мислиш." Прођем још једном кроз косу и схватам да ми је пола главе ошишано на нулу, а пола шета хипи фризуру. 

"Шта ли се десило синоћ?", питам се. Моја се драга пресвлачила у малу пиџаму са глупавим зеленим жабама, негде далеко, а Маргарита је спремала вечеру свом мужу, сасвим сигурно. "А где сам био ја?" 

Улазим у кућу. Морам да пишам. 

У купатилу призор вредан руских класика. Моја драга спава на веце шољи. "Мишу, зар ти не би требала бити километрима далеко?", упитао сам док је у мене зурио неки странац из огледала. "Изгледа да не би." Скинуо сам пиџаму и вратио се у кревет. 

"О какве луде снове сањам!"