Ћао људи. Контам нешто сад и...Вероватно се питате зашто сам тако проклето шит у последњих пар дана и зашто не пишем сваки дан и то? Е па јебига...дошао сам да вам одговорим. Није да мислим да вам то дугујем, нит ли да је вас брига за то, али чисто оно, да себе оправдам...јер, кад сам чист пред собом, онда ми је лако за све остало.
Скоро су ме стигла нека срања што сам радио раније...Јебига, стигне то тако човека и онда мораш да станеш, да решиш то како год и тек онда да наставиш даље. Е сад, једини проблем настаје када посветиш време, живце и остале ресурсе за решавање прошлости, не остане ти много за тешку садашњост. И јебига, има да се учи, колоквијуми ово-оно...Ја сам сад као неки студент и сад могу да се курчим...А искрено, боли ме патка и за студенте и оне остале. Не осећам се као студент...Како год окренеш, ја ћу увек бити део "оних" са друге стране...Отпадник. Тај неки фазон.
И џабе кеви што носа оне две књиге у којима сам објављен и показује колегиницама, то ништа не мења...Чак ни њихово лажно одушевљење које се претвара у право одушевљење моје кеве не значи ништа...Њој да, али мени не. То не мења чињеницу да сам лузер. Добра ствар је то, бити лузер. Може да те боли патка за све, не мораш да се цимаш око глупости.
Само, свиђа ми се то, искрено, да будем писац. Свиђа ми се у пичку материну...Брда. Оно као, шта си по занимању? Писац. Вау, одувек сам се ложила на интелигентне мушкарце.
Јеси курац, зинуло дупе за лову. Да си се икад ложила на неког писца, правог писца, знала би да они углавном немају брда пара. Ал' реци који је то шмекерски живот када пишеш, пишаш и будеш сиротиња читав живот, а онда тамо негде пре смрт, постанеш сувише дојајан свима, кренеш да возиш бмв и имаш свој базен...Умиреш, а знаш да си оставио нешто иза себе, и баш ти је лепо и боли те патка што умиреш. Е то хоћу. И да нађем једну жену, онако, да ме конта без речи и да се понекад свађамо и да се понекад не свађамо и да нам буде баш лепо. Само то.
И јебига. Одох сад да учим, имам сутра колоквијум из енглеског...Извин'те ви, што не пишеш до јаја сада, али и оно мало инспирације што отмем од умора трошим на писање неких прича за конкурсе разне, јер, јебига, што би рек'о мој стари - нико ти неће дати све на тањиру. Мораш много тога, некад и све, да изнесеш на својим плећима, нарочито ако хоћеш да постанеш неко. И тај неко је прецењен...Ја сам сад, на пример, неко. Само што је тај неко отприлике далеко од оног неког који ја хоћу да будем. Типа, ја сам неко левел 21, а вол'о би да сам неко левел 84. Ако ме разумеш.
Ајд, одо да учим. Ћао. Буд'те добри ови недељу и нешто што ћу писат' к'о дрогиран 'место, као до сада, трезверан и фин момак. Чим прође ово учење, биће опет до јаја. Одох. Да учим. Не бисте ми веровали, ал' тако је. Озбиљно мислим. Да учим.
0 коментара:
Постави коментар