Изведен из душевне беде

Гледам сад нешто и јебем му матер тачно стоји она стара - не можеш свима угодити. Тачно видиш како једни одустају од тебе, други долазе, онда и ти други одлазе и нема више никог. И кажу баш си пропао, коса, брада, пиво, дуван...а опет, тако сам чист. "Ти си као нешто сада, дижеш нос, курчиш се брате." Јесте брате, тако је. Нос је велики, сам по себи, видиш? Да је подигнут, не би видео сунце, а ено га, тамо на хоризонту. 

И помало сам уморан више, волим да пишем и све то, ал' ми иду на курац они што кажу да форсирам, да се фолирам кад се нервирам што не иде...А пишем да би опстао, јер шта да човек ради у дугим ноћима? Да прича са другим људима? Не, не, брате, не. Не иде то тако, људи прескачу преко људи, газе једни другима на прсте и стомаке,  крцкају лобање и само кажу ахам. Кажу довиђења и ако се заувек растају, кажу волим те иако им се стомаци преврћу, па чак и када венеш само дођу и траже сто кинти на зајам...Само дам и склупчам се свој ћошак, чекајући сутра, да дођу опет, да узму џигерицу. 

"Чек, шта, опет пишеш оне огавне приче?" Јесте мачко, јуче си рекла да су до јаја, који ти је сада?   Лепо је кад се зајебавам, ал' то радим по цео дан, разуми ме, волим некад и да се сукобим са реалношћу. Смуцам се свуда, не знам ни где ни са ким, велики лузер, кажу, други - фин момак, кажу. Лажу! И једни и други, јер ниједни не остају ту, само се извуку, као да сам Титаник, сви нестану и остајемо само санта леда и ја, она се наводно топи, а ја наводно тонем. Знаш оно, кажем да пишем и сви су као - спект!, окренем се и чујем хаха. До јаја је бити будала овде, у овом граду, у овом свету. 

И знам да нисам човек за пример, нисам сигуран ни да л' сам човек, оно, пољуљане вредности фурам, хоћу да ми буде смерна цура, да не цуга, не гледа другога, хоћу да ортак буде ту и онда када не могу да дишем, када се ваљам у блату, али не да би се ругао, него да би ми руку пружио, па макар се са мном удавио, хоћу да имам то нешто мало, уствари превише. И поштујем и ваше и наше, све, али да ли ће ме једном гледати истим очима као пре? Када кажем да сам Крајишник, неко одмах добаци неки виц, чек, шта, хахаха? Рођен сам у Босни због рата и одувек сам се питао о чему то прича ћале, јебига, клинац не капира ствари, а онда је ћале постао стари, видео сам и схватио неке ствари. И нек мрзе, ко им јебе матер. 

Само дођем, кажем - јесте, пишем неке луде приче, да, Крајишник сам, и сањар, јебига, сањам да ће ми једног дана бити до јаја, да ћу имати добру жену и пар прејаких ортака, добру шљаку и руског плавог мачка.

И нема излаза тад, потонем у њиховим очима, и кажу сви - он је луууд. Можда и јесам, јебига, ал' тако ствари стоје, лепше ми је то дно, него да се копрцам међу вама. Немам довољно пара, ал' не претим и не пљујем као ти. Идем сад да спавам, да јурим тај бољи свет.

Понекад замишљам свој покоп, говор и много људи...И праштам им свима што су дошли, вероватно су мислили да тако треба.