Седео сам ту, сам, у мраку. Чули су се зрикавци, чуло се још брдо звукова...Шума оживи кад падне мрак, јебем ти...Најежио сам се. Око мене мноштво сенки промиче, а ја не могу да се померим. Покушао сам још једном и готово заурлао од бола. Загризао сам доњу усну толико јако да је прокрварила, само да не бих испустио гласа. Хтео сам да останем тихи део ове џунгле, хтео сам да останем жив.
Чуо сам вука како завија негде у близини. И помислио сам у том трену само: "Боже, брате...Само да није чопор, молим те." Чекао сам. Зрикавци су се и даље чули. Лишће је шуштало константно, а ја сам седео наслоњен на неки стари храст. Нисам се померао, нисам ни могао, а нисам ни трептао, коса ми се претварала у афро, имао сам осећај да је свака влас усправна и да пркоси гравитацији потпуно. Не знам да ли сам био у праву, био је мрак. Густ, црни мрак, онај што чини бабароге од врба и мале девојчице од вукова.
У трену се тај страх претворио у бес, кад сам се сетио зашто сам овде. Стегао сам песницу.
Моја жена је хтела да идемо на пикник. Пристао сам да идемо на пикник, мислећи: "Јебига, још једна од њених глупости, ал' макар ћемо бити сами у шуми, а и биће добре воље, па оно..." Спаковала је она, два кофера. Када сам је упитао шта ће јој, рекла је да јој требају. Ћутао сам, шта сад још да се глупирам, па да се наљути и 'ајд ти онда живи с њом. Ионако је немогућа. Када сам се паркирао лепо поред пута, рекла је да лепо одемо, к'о људи, у шуму. Рекох: "Океј, 'ајмо." Када је коначно нашла место и сместила се, послала ме је по воду до потока. Рек'о 'ајде и то да јој испуним, па после како буде. Кад сам се вратио, затекао сам је како прича са оним њеним кошаркашем. Помало сам попиздео кад ми је рекла да одлази са њим и да ће узети мој ауто. Залетео сам се у њега, преврнуо ме је, а онда узео неко тање стабло и ударио ме из све снаге по нози. Отворен прелом. Отишли су загрљени, мојим колима. Које срање.
Након пар минута, секунди, можда и мање, не знам, зачуо сам режање, ту, одмах испред мене. Престао сам да дишем, утихнуо, потпуно нестао у том мраку. Онда сам угледао старог вука како ми се приближава. Био је ту, на три метра од мене, разјапљених чељусти, гладан попут мене, сјебан попут мене. Знао сам да немам куд и почех да певушим док сам пипао рукама по мраку, проживљавајући дугачке моменте у нади да ће се неко супер оружје попут ерудијум 36 експлозивног свемирског модулатора којим је, својевремено, луди Марсовац хтео да уништи Земљу, јер му заклања поглед на Венеру и успут јурио Душка Дугоушка да га кокне, чисто ради реда, створити у мојим рукама.
Олињали стари вук зарежа још једном и крену у напад. Не знам откуд, ал' зарежах и ја на њега, и кад је скочио на мене ухватих се у коштац са њим. Шчепах га јако за врат и док је шкљоцао бесним вилицама на пар милиметара од мог носа, наставих да стежем и да вичем, из грла, из дна душе: "Нећеш ме сломити!" Јесте он био исте судбине као ја, остављен, немоћан и сам, али у овој ситуацији, могао је бити само један. Одгурнуо сам га, шчепао ме је за измрцварљену ногу, а ја сам пронашао неку грану и кренуо да га ударам урлајући од болова. Након пар удараца се само штропоштао, мени под ноге. Киша је кренула да пада. Јеботе.
Након три дана су ме покупиле неке дрвосече. Био сам жив.
Три месеца касније, покуцао сам на врата једног јако лепог и светлог стана. Отворила је врата. Убио сам бичарку. Њега сам одвео на пиће. Није смео да одбије. Јако фини момци, ти кошаркаши...Јако. Сломио сам му обе ноге.
0 коментара:
Постави коментар