"Божее, какав си ти ужасан кретен", рекла је. Погледао сам је помало мрко и намигнуо јој онако, споро. Знао сам да је у праву, али јебига, са тим се човек рађа. Не можеш да бираш, ништа не можеш да бираш. Није ни она могла да бира. Била је много чупава, брда пара су јој одлазила на неке креме, бријаче, депилације и томе сличне ствари...А била је тако добро тело...Могла је да те натера да јој полираш кола мајонезом са само једним погледом, а њен осмех је могао да те за трен претвори у разголићеног грађевинца који буши асфалт. Изазивала је дрхтаје у срцима и хаос у мислима. Била је, оно што смо ми, лупежи, звали - риба са педигреом. Није, наравно, имала педигре, али је имала море квалитета које су умели да цене само људи као ја.
"...И знаш шта...Драг си ми и волим те, онако баш, ал' мени је мало рано за удају", рекла је и погледала ме као ће да ме загрли. Није то учинила. Рекох: "Ма океј је мачко, ниси ни прва ни последња коју сам запросио, овако пијан." Знала је да увек имам довољно свести, и кад сам пијан да знам шта радим, и знао сам и ја, али ето, нисам смео себи да признам да ме је и она сјебала, онако како само женско зна. Јебига, била је авион, а ја немам дозволу за вожњу те небеске справе. Онда сам је опсовао још једном, знала је да сам будан, да ми пиће одавно више не удара у главу, оћутала ми је, није ништа рекла и волео сам је још више због тога, јер је увек знала шта треба...Једино је она умела са оваквима као што сам ја.
Провео сам девет дана у биртији, осећај као код куће, лепо и топло, уствари није као код куће, код куће је хладно и влажно и ружно...Газда је пис'о црте, збрајао дуг, а ја сам пио, не од туге, него зато што ми је било хладно, проклето хладно и дани су били вечни, никад да прођу. Тог деветог дана, изашао сам напоље онако чупав, откинут од живота, истргнут као лист хартије. И док сам газио по лишћу жутом, јесењем, нападоше ме цигани и...
И туци и туци, плексус, глава, туци, иза увета, по ногама, и туци, и туци...Изгазише ме на крају, као стару врећу, и продужише својим путем који, исто као и мој, не води никуд. Ишла ми је крв из уста, мислио сам да ми фали зуб, али осећао сам да је нешто битније. Склопих очи мирно, као да се бојим бабароге и заплових негде, далеко.
Пробудио сам се за столом, радним столом, папир испод мене је био убалављен и имао сам огромну флеку од мастила плавог на фаци...И био сам срећан и збуњен, истовремено, и још пар емоција је ту ускакало, али за њих немам речи, једино по убрзаној шљаки срца сам знао да су ту. Онда дође она, донесе ми кафу и рече да дођем у кревет, а ја остах у чуду, загледан у плафон.
Чудна нека сорта, људи као ја.
0 коментара:
Постави коментар