Још једна копија

Синоћ сам попио пар пива, гасећи жеђ за животом, сувише млад да почнем, а опет сувише стар да скончам. Хтео сам да пишем, а она је била ту, била је проклето ту и нисам могао. Нисам хтео пред њом да пишем. Пишем само када сам сам или када сам међу људима којима значим сувише мало, па ме ни не гледају. Мрзим када се створи неко и шаљиво или озбиљно, ако се то уопште може рећи озбиљно, каже - пссст, геније ствара. И онда сви буље у мене, а ја пишем само срања и они тапшу видећи "дубљи смисао". То је најгора ствар, осим једне, још горе ствари, а то је она језа која ме подиђе када неко крене да пипка моје ствари, да их враћа на исто место које није исто, и сви ти звукови које те ствари производе јеже ме, а ти људи, кривци за те звукове, у трену их мрзим, мрзим из дна душе. 

Лежали смо на кревету, обучени, тек тако, и причали гледајући у црвену ламперију. Испрва ми је било добро, тако добро, била је топла и била је поред мене и то је било све што је било важно у том тренутку. Причала је мало, кратко и паметно, а ја сам причао много, ни паметно ни глупо, обично, само избацујући речи из себе. Секунде су лагано клапале так-так, ламперија је била црвена, она је била лепа, свет је био добар. А ја знам да свет није добар. 

"Упознала сам данас једног џентлмена, од неких педесетак година", рекла је. 

"Како?", упитах је.

"Па пришао ми је са неком спиком како сам нешто најлепше што је видео и тако..."

"Што га ниси отерала у пизду материну?"   

"Па нисам. За разлику од тебе, он је заиста фин."

"Јебач." 

Заћутали смо. Устала је. Није више била топла и није више била поред мене. Осетио сам како ме неки ниски ветар шиба по ребрима. Није ме било брига, горак укус у устима је остао. Била је дама, имала је живот, слободу, вољу, све. Била је ту, јер сам био луд. Онда је ветар постао врућ. 

"Ниси ми ћале, знаш?!" 

Ћутао сам. Јебига, нисам јој ћале и била је добар батак. И знао сам да ће све отићи у курац, и она и ја и црвена ламперија, све. Села је за мој сто, разгрнула папире и почела да брзо излистава многе књиге, неспретно их враћајући. Затим је прешла до полице, извукла катану из корица, вратила је и тако пар пута. Онда је прешла на бајонет, прави бајонет из Другог Светског рата и поновила све то. Шкрипало је све. Само их је спустила на полицу. Додирнула је и бејзбол лопту, бацила је горе, дочекала уз једно тап, и наставила са фигурицама и једним кликером  који сам у ђону патике донео из школе, некако, кроз читав град. И рекла је још пар речи.

"По твојим правилима нико не живи! Оно што ти сматраш исправно нико други не сматра..." 

И док је причала помислио сам на поморанџе, јеле су ми се поморанџе, а није их било нигде. Рекох: "Ја немам правила бејб." Трудио сам се још, трудио из петних жила да будем хладан, да будем џек, али није ишло, крв  је кључала, и све је шушкало, књиге, папири, бајонет, лопта, кликери, све! 

Рекла је: "Мој би живот био тако тужан да се своди само на посао-кућа-писање." И још је рекла пар ствари, једну псовку, рекла је да сам луд, рекох јој јесам...И рекох јој да ми је живот добар овакав какав је, да ми није досадно никад, да радим оно што волим и да мрзим људе, да мрзим њу. И ту смо стали. Окренула се и отишла и мени је било драго. Коначно мало мира за моју немирну душу, коначно пар минута и папир...Само папир и ја, ништа не шушка, изливам речи у бронзи, вечне...све док их једна бичарка једног дана није поцепала. А ја не чувам копије.