Мали проблеми

Јебига. 

Јутрос сам се искасапио током бријања, к'о да ме је месар правио. Узео ја да се обријем, јер сам планирао да идем после да гледам неке фармерке, а тамо оне цице што раде, просто те подиђе језа кад их видиш. Само двадесет и четири часа раније, био сам чупав као шумар (не кажем да су шумари чупави, ал' ако живе у шуми, ред би био да се врате природи) и брадат ко четник (ово не морам да објашњавам). А оне женке све онако тип-топ. Синоћ се ошишао, тачније, ошишала ме Цеца фризерка, а јутрос се обријао, тачније остругао. Но, кад сам се средио, намирисао, почупао длаке из носа и намазао Нивеом, пошао сам да меркам (купим) цице фармерке. Све би то било фино и ишло по плану да ме није зауставила мурија. 

- Добар дан.

- Добар дан.

- Господине, молио бих вас да изађете из возила.

"Ког возила?", мислим се ја. Југић најобичнији, гуме попуцале, само што се не возим на фелнама, друга не ради, ручна не ради, сва чет'ри раде (то је битно). Изађем ја, онако мирисан, пун себе, и шеретски питам:

- Извините господо, има ли каквих проблема?

Онда ми приђе онај старији, дебели, мрк'о ме погледа и каже:

- Синко, осим што си крвав к'о да си био на Глинским пољанама, никаквих. Дедер отвори гепек, да ми видимо јеси л' закл'о какво прасе, а нис' платио порез ил' штогод.

Гледам ја себе, оно, у праву чојек, к'о да сам се тук'о с турцима на Косову ил' тако нешто. Закл'о се начисто. Све крваво око врата. И онако, 'ладно, отворим гепек. А у гепеку, прасе. Уређено, шљашти. Ја у чуду, ова двојица се смеју.

- Па ђе си пош'о, тако мирисан, кукала ти мајка? Право с клања међ' пичиће, а?

И 'ајде сад ти објасни чојеку у плавом, са пал'цом од по' метра, да си се посек'о током бријања.

Ништа, казна боговска, ал' не због прасета, за које се испоставило да је сасвим регуларно, него због ванредног техничког прегледа којим је потврђено моје мишљење о мом "возилу". 

Бед бојс, бед бојс, ват ја гона ду...Звони.

- 'Ало! Реци стари.

- Еј, сине, пичка му стринина, где отера ауто? Кум дош'о, треба прасе да носимо, сутра свадба његовог братанца, она у Малом Петровчићу. 

- Ево, отер'о га на ванредни технички, са' ћу дођем. 

Ово су само мањи проблеми. Није то ништа за 'ваку јуначину. Дан к'о дан, прође стандарно - улетела ми мува у око кад сам се враћао из продавнице, па сам се забио бајсом у комшијину бетонску ограду (зашто нема пара к'о сав нормалан свет? Ставио би тарабе и свима би било лепо). Остатак је био океј. 

Сутрадан, све испочетка, јер ја нисам човек који одустаје. Понекад. Намирисао се, преслушао платинум колекшн Цеце, јер то воле млади (имам двадесет, ал' сам старији у души) и правац - станица. Аутобус, јер Југић није за мене. Мало је гужва, ал' оно, наши смо, зближавање са народом, патриотизам цвета. Цвета и флора и фауна разних мириса, али то није важно. Изашао сам станицу раније, и полако прошетао до бутика пеглајући се. Чим сам ушао, једна цица ме дочека са смешком и упита ме шта желим. Хтедох да кажем тебе, али сам прећутао. Таман кренем да кажем шта тражим, и сетим се да ми је новчаник остао на столу. 

- Дошао сам да погледам фа...чарапе. Имате ли неке посебне моделе? 

- Изволите за мном, сигурна сам да ћемо пронаћи нешто. 

- И ја сам, рекох смешкајући се и успут брзо претурајући по џеповима. 

Триста шездесет динара, што у новчаницама, што у кованицама. Има Бога, има Бога! 

И док лагодно ћаскам са Бојаном (знам име!), она ми показује чарапе које коштају као изнајмљивање омање гарсоњере на Миријеву. У једном тренутку спазим чарапе са Пајом Патком који се кревељи. Не, није ми први пут да видим дечије чарапе. Него, цена - триста шездесет динара. Баш ми одговара. Смешка се мени Бојана, смешкам се ја њој, и из руку ми испадне кованица којом сам умиривао нервозу. Испаде, и откотрља се у неки мрачан и недоступан ћошак. Ићи по десет динара и купити чарапе или изгубити Бојану заувек? 

- Него, ја сам дошао данас само да разгледам. Доћи ћу ја сутра да купим. Сачувај ми ове са Пајом. 'Ајд, у здравље! 

Није помогао смешак који сам набацио. Ништа није помогло, на крају. Мрзи ме. Готово је. А женио бих је, јаоооој! 

На крају, човека увек докусуре мали проблеми. Не дозволи да се то и теби деси. Не вози Југа и увек носи новчаник са собом. Остало ће доћи само. Отприлике.

Прочитај

Испочетка

"Ноћи у којима се бориш

 најбоље су

 када је све оружје уперено

 у тебе

 кад сви гласови

 бљују своје увреде

 док се сан

 гаси.

 Ноћи у којима се бориш

 најбоље су

 када разум

 удара у саму суштину,

 када те тријумфална кола

 таме

 окруже.

 Ноћи у којима се бориш

 најбоље су

 када смех лудих

 испуњава

 простор,

 када се пољубац смрти

 види

 као љубав." 

Безобзирно, Буковски.

Поново сам се посекао током бријања. Јебига. И док се бришем, тарући лаку главу о пешкир у непокретним рукама, сетих се - данас ти нисам написао ниједан стих. И глава ми одједном поста тешка. За минут се погледам у огледало, заклан. Крви на све стране, изгледа да сам се опако исекао. Мислим да немам фластере у кући. Мада, шта има да мислим кад живим у стану са три чаше, два тањира и једном фотељом. Знам да немам фластере у кући. Навлачим наранџасти карирани шорц, излазим остављајући отворена врата, јер, свакако ћу морати да их отворим при повратку. Вучем се низ степенице, док ми крв лагано капље на мајицу. Ко ми је крив кад се бријем као варварин. Мада и Конан би се обријао мачем са мање просуте крви него ја. 

Рекет у продавници, узимам боцу вина и чипс. Јебеш фластере. Идем кући. Идем ка поткровљу које смрди као да је неко рикн'о. Живим у крају са шест запослених људи, осамдесет самопрокламованих уметника, пар клошара и неколико стотина обичњака, који се своде на клошаре, само што имају какве-такве породице. Као што рекох, идем кући. Три лика ролају на степеништу. Узимам дим. Или два. Три. Опуштен сам. Поново сам се сетио - нисам ти данас написао ниједан стих. По први пут откад си отишла. Далеко. 

Десет је сати, мрак је. Подижем ноге рукама и механички ходам уз степенице. Смешно ми је то. Добро су ми дошла отворена врата. Нема нимфоманка ме чека у фотељи. Не, само ми се учинило. Неко ми је украо чаше. Све три. Зашто, ког ђавола нисам затворио врата? Идем да спавам. Уствари, идем да пишем стихове, теби. 

Сунце ме је пекло јако по лицу, те сам се пробудио на шкрипавом поду мог поткровља. Технички, није моје, али ја га плаћам. Уствари, ретко то чиним, али, свакако, имам одређена права да називам ово место домом. Жедан сам, пијем течност која би се могла назвати водом, негде, далеко од овде. Пијем из тањира, јер сам сувише глуп да се сетим да сипам воду у боцу од вина. Све је тако светло. Нисам ти написао стих већ дуго. Предуго. 

Телефон је зазвонио. Био је уредник једних већих новина. Пар песама ће изаћи у недељном издању. Биће за вино, и за кирију. Можда и претекне за нове чаше. Изашао сам напоље, било је сунчано и лепо. Затворио сам врата. Застао на пар тренутака. Уживао. Као. Када си квази уметник мораш да се фолираш да уживаш. У свему. Једина занимљива ствар у овом процветалом крају је била једна стара корњача. Доле, пред зградом. Шета лагано, боле је патка. 

Док сам сишао доле, већ је била прешла улицу. Био. Узео сам старкељу, био је то Мајк. Тако сам га назвао. По неком Мајку који је живео у комшилуку. Једино страно име код нас. Имали смо и црнца чак, једном овде, али се звао Душан, јеботе, Дуле. Не знам како, нисам питао. Ал' је увек набављао добар шит. Спустио сам Мајкија да бетон, да блејимо мало. И би тако. 

- Колико је сати?

- Пише...Пише два. 

- Ујутру?

- Не, будало, увече. Видиш да је мрак. 

- Ааа...Јеботе, па мени је рођендан! 

- О. Нек је срећан. 

- Ко? 

- Па рођендан. Ти већ јеси. 

- Јесам, а? Дођи, загрли брата.

- Јесте да се познајемо само два сата, али, 'ајде. Куд пукло да пукло. 

- Шта се снебиваш к'о шипарица, 'ајде! 

- 'Оћемо код тебе на пиво? 

- 'Ајде. Морам да ти кажем да имам само једну фотељу и три чаше.

- Ок је. 

- Него, шта си причала оно, волела би да се удаш једног дана?

- Да. За неког великог уметника. Не за тебе, али за тако неког.

- Што не за мене? Знам да сам ружан, али то је сада модерно. 

- Јер не волиш псе. 

- Али зато волим мачке. 

- И корњаче.

- Не. Не, корњаче, само Мајкија. Мајки није корњача.

- Да, он је диносаурус. 

- Е, сад сам се сетио. 

- Шта?

- Немам три чаше. Украли су ми их. А тако сам их волео. 

- Можда бих и могла да се удам за неког попут тебе. 

- Вероватно би требало. Јер, хеј, сада ми је деветнаест година. Умрећу сам ако ускоро не нађем неког. 

- Да. Можда то и урадим. 

- Далеко је црква, знаш? 

- У праву си. Требало би да кренемо. Кад довршим ову боцу. 

Прочитај

О Јанку

Беше то леп дан за малог Јанка. Добио је четворку из српског, од једног старкеље кога су сви звали Балтазар. Свима је утеривао страх у кости тај стари профа, али Јанко га је волео. Можда баш зато. Касније, иако је мрзео физичко (вероватно због своје болести која га је спутала), дао је гол. И то не било какав, него - победнички. А потом му је најлепша седела у крилу док јој је писао домаћи. Беше то још једна од ствари која учини да се Јанко, скривено, дубоко у себи, прогласи краљем тог дана. А сви знамо шта се дешава са краљевима, зар не? 

Враћајући се из школе, сам, као и увек, налетео је на три четвртака, жељна проблема. У мрачној уличици три четвртака су тукла Јанка, а њега ништа није болело. Сувише је он претурио преко главе за тих девет година (рат, бежање, болницу, астму...) да би га повредиле једне батине. Једино га је копкало, док је шћућурен примао ударце, зашто? Није их чак ни познавао, а знао је зашто. Само није желео то себи да призна. Није се уклапао у шаблон. Био је чудак, са својих девет година. Какав ли ће тек бити кад порасте? 

Пар година је прошло, Јанко је и даље добар ученик, мало свеснији себе и мало виши но пре. Све остало је исто. Понекад га и даље загребу оне батине (поломили су му нос и исцепали кожу, имао је четири копче), али стегне зубе и понови оно што је себи зацртао, попут заклетве. Запамтио је њихова имена, и замишљајући се као неког опаког осветника, тукао их и малтретирао на разне начине, другачије из ноћи у ноћ. Онда би се пробудио, накашљао, попио пар чаша воде и вратио се сањарењу. 

Када имате четрнаест година, снови више нису довољни. Пожелите нешто више. Клинци желе  ћалетов ауто, најбољу рибу, флашу пића или нешто треће, попут глава једног Стефана, Лазара  и Марка смрсканих црвеном циглом. Понекад би Јанко понео циглу са собом, кришом, када нико не би знао, али није могао то да уради, иако га је то прогањало већ дуго времена. Само их је мрзео више, сву тројицу. А онда, једног дана, док је чекао бус, намерачила се на њега нова дружина, њих четворица, увек слични, и једни другима и њиховим претходницима. Јанко је ћутао пар тренутака, сакупљао свој бес, а онда је полако извадио црвену циглу из ранца. И расцопао главу...случајном пролазнику. 

Лик, у тридесетим, набилдован, маљав, и мртав. Ту, на сред улице, са циглом у лобањи. Будале су се разбежале, а бес се претворио у недефинисано осећање потиштености, по први пут. И јебига. Јанко је постао Раша, и преселио се у други град код тетке. Више не носи црвену циглу. Сада носи храстову палицу. 

Прочитај

О деветогодишњаку

Имам девет година и поново пишем о себи. Да, добро сте видели, пише девет. Можда вам се чини да имам више (и мени се чини), али, анкета је рекла своје. Моја кева и сестра су ми пре неки дан суптилно показале да мисле  да се понашам као клинац, тачније као деветогодишњак. Онда сам ја, у нади да ћу оповргнути њихово мишљење испитао неколико пријатеља - и, да, имам девет година. Резултати анкете су следећи: 

Беба - 10%

Тли године - 10%

Девет година - 70%

Деветнаест година - 10%

Изгубио сам вољу даље да питам, људи из различитих слојева друштва су рекли своје, клинац сам. Осуђен да будем дете, није ми ни лоше тол'ко, ал' имам браду и косу и псујем и не уклапам се најбоље баш у друштво коме бих требао да припадам. Али се трудим да се уклопим, док не буде касно. Прво, да вам кажем да сам ја, када сам имао девет година (сад, јелте), био изврстан тапкарош. Знате, оно чудо са превртањем сличица. Е, то. Купио бих коју кесицу сличица, чисто да имам почетни капитал, отапкао бих бар сто и на путу до куће што изгубио (Млађане, 'бем ли ти сунце!), што поделио, што разменио по принципу - за једну буђаву дванаест мојих кул сличица. Но, пре једно годину дана, купио сам кесицу сличица и отапкао клинцима преко педесет комада. И више. А кад сам их опељешио све редом, само сам им предао све. Јебига, тад сам мислио да сам сувише добар да бих им узео, а сада мислим да сам то урадио да би ме прихватили у друштво. Како год. 

Данас сам спремао неки роштиљ на неком електричном чуду гајби. Иначе сам врхунски роштиљџија, ал' ветар напољу, блабла, укључио ја то чудо (јеб'о му ја матер), сипао мало уља, ставио ћевапе, месо и остало и почео да свирам невиљиве бубњеве у кухињи. Беше то добра припрема за оно што је уследило, али и потврда да је моја маћора кева била у праву. Када сам одсвирао нешто што би да је мало финије личило на неартикулисане звуке каквог међеда, окренуо сам роштиљ. Месо беше океј, и ја бејах океј. А онда, оно мало уља што је било тамо, поче да прска на све стране, а ја го, само у шорцу, оно шури по мени, превијам се као да су ме напале буве, док ми очи помало сузе од бола који сам јуначки поднео. Само да вам кажем да нису они средњовековни луђаци били луди кад су сипали кључало уље по онима што су покушавали да им овном пробуразе капију, пре свега. Ту су тактику касније жене почеле да употребљавају, из истих разлога као и средњовековни луђаци. Да, а ја сам се сам поливао кључалим уљем. 'Бем ти 'лебац ненормални! 

Но, дан је био океј, само сам сломљен од синоћног фудбала који је више личио на Косовски бој него на фудбал. Бокте твој, мислим да не би било ништа више крви и да смо имали ноже и хитре атове к'о наши епски јунаци. И тако. Е да, кева је ушла у кућу док сам свирао Моцарта (панк едишн), благо одмахнула главом и наставила са својим послом. Непоправљив. Јебига. 

Хтео сам нешто да вам причам још о себи, али ми се не да. И жене, не знам шта је то у мени што вас привлачи, те обожавате моја писанија, али оно, хвала вам. У последњих пар дана дистрибуирате линкове по фејсу к'о да се овде дели нешто џабе. Што је лепо. Но, писало ми у хороскопу данас да сам магнетски привлачан супротном полу. Што је истина. Једна ми је добродржећа касирка од неких тридесетак намигнула, да л' случајно ил' намерно, у то не улазим, ал' намигнула је. Доста је. Хајте и ви полако у кревет. Да не буде после да вас је искварио један деветогодишњак. Немам више плазме...Пих...Ал' има неких чајних колутића негде у кући. Ви на спавање, ја одо' ждерем. 'Ајде, буд'те добри. 

Прочитај

Круг

Маслине. Птице. Храпаве руке. Сунце. 

Звуци старих италијанских народних песама су допирали из куће, где се грамофонска плоча лагано љуљала у ритму музике. Максимо Винћензо, човек скорашње браде, са пар седих код ушију и боксерским носем, застао је на трен да се одмори. Погледао је своје руке, огрезле у раду, закопане под гвозденим слојем храпаве коже. Читав живот је брао маслине за друге - сада их бере за себе. Његове маслине, ти горки плодови, чинише се најслађим на свету. Зној, сузе и крв их учинише таквим. Његова жена, Валентина, му је срећно махала са краја плантаже. Пар мисли о њој му прође кроз главу, насмеши се, те јој одмахну. И док је пар птица кружило небом, небо се скупљало, постајало све црње и тешње, као да ће се просути киша сваког тренутка. Тада Максимо настави бербу, а небо, као да се сажалило, промени боје, поста плаво као море, и засија горе, дајући прилику сунцу да помилује људе, и још важније, маслине. 

Земља. Маслина. Одела. Бол.

Док се Максимо дивио једној огромном маслини, зачу звук аутомобила у близини. Његово имање се налазило далеко од вароши, те је знао да долазе код њега. Осети кнедлу у грлу, али се некако отргну од лошег предосећаја и пође путницима у сусрет. На другом крају плантаже, Валентина осети оштар бол у стомаку и седе на земљу. Притрчаше јој две надничарке, које је Максимо узео да јој помогну током бербе. Нов црни аутомобил стаде пред вилу. Три човека у црним оделима изађоше из кола. Једног је препознао - беше то Бруно Татаглиа. И док су се четири човека препирала око неке ствари која се није могла чути од музике која је допирала из куће, једна жена је вриштала у болу, стежући руку непознате средњовечне жене која се ту нашла сасвим случајно, у покушају да прехрани троје гладних уста код куће. 

Крв. Небо. Маслина. Музика.

Зачуо се пуцањ. Затим, још један. Максимо Винћензо паде на земљу, држећи се за груди. Руке су биле немоћне да зауставе крв - куљала је из груди и из уста као река. Брза, бистра, планинска.  Мало је крви било поред Валентине, мало среће и мало туге. Док је малишан кмечао у наручју једне од надничарки, она склопи очи. Непознати аутомобил се удаљавао прашњавим путем, док је човек скорашње браде, са пар седих и боксерским носем, покушавао да изговори речи, речи које вероватно ништа не значе и које нико неће чути. Нико, осим њега. Зваће се Бруно, рече она. Као његов тата. Музика је прекрила једног човека са маслином у руци, попут пепела. Небо је и даље плаво. Као да се смеши.

Прочитај

Водич за како да постанете романтичне жене

Хмм...Овај водич је намењен свим неудатим женкама. Јер, као што сви знате, одавно је прошло време када су мушки били у кафани, а жемске у кухињи. Нема тога више. Сада су женке у кафани, туку по гајбу пива (ја готов после трећег), а геј коњи у кухињи спремају 'талијанску 'рану. Тарзани, као врста на ивици истребљења, се јако тешко могу пронаћи, те није на мени да откривам где су, јер би се њихов број драстично смањио због навале женки, ако бих открио те поверљиве информације. Но, вратимо се на оно што је битно. 

Ти си, дакле, типична женка. Дању спаваш, а лудујеш ноћу, можеш попити као Радош Филиповић (изгуглајте), и не знаш ни кајгана да направиш (чак и ја то знам!) и поврх свега, не умеш да пронађеш мушкарца који би те истрпео. Романтике у теби нема ни у траговима, а године пролазе док се ти питаш - "Која ли ће мене будала оженити?" Будала је све мање, а бора све више. Како да постанеш роматнична душа, те си драстично повећаш шансе за удају? Овај водич би требао помоћи. Тачније, теби нема помоћи, али овај водич ће ти помоћи да се макар достојанствено веродостојно исфолираш (као код твог првог "оргазма" са оним богатим чичом) и самим тим повећаш себи шансе за удају. 

Пронашла си дечка. Висок је, сладак, има руку као Шварценегер у млађим данима. Поред тога он и кува, пегла, полира, политизира, усисава и пере судове. Секс је боговски, има добро плаћен посао, али неке ситнице не шти-ма-ју! Покушаваш да га задржиш појавивши се само у капуту на његовом послу, али то не пали (чисто да се разумемо, код мене би, итекако, јер ја, фала Богу, нисам манекен). Очајна си, више те ни јога не опушта, јер само можеш да мислиш о томе како су твоји возови прошли, лађе потонуле, никада више нећеш наћи неког тако - роба, јеботе! 

Ти се, нормално, не сећаш када ти је он куповао цвеће, када ти је давао ситнице, када те је водио да гледате звезде, а ти га заскочила на хауби (тога се сећаш), када ти је на сто језика рекао "Волим те!" (какав геј клише), када те је водио код његове тетке у Зајечар да ти покаже што је исклесао твој лик у некој стенчуги, када ти је поклонио мачку, итд... Али, не, ти си остајала хладна к'о Дорф Лунгер на миловања секси црнкиње (класичан науљени жутокоси геј!). Лед ледени! 

Време је за преображај. Не, не треба да одједном почнеш да га обасипаш ситницама, јер ће помислити да се удараш са поштаром. Уствари, не треба да га обасипаш ситницама уопште (осим ако је геј коњ, онда му купи нову торбицу или му позајми нешто од својих ствари), јер само тако нећеш прећи невидљиву границу: женио бих те одмах - идем да се обесим кол'ко смара. Дакле, сада знаш да романтика није исто што и опседање његовог мобилног са милион порука, упознавање његове целокупне фамилије, и ударање међ' очи ако му мало поглед одлута (то само ако си са Тарзаном, са пешкирићем не'ш имати тих проблема). Не! 

Треба да га волиш, јебеммуматер! Иако ти вероватно не знаш шта то значи. Објаснићу ти укратко. Дакле, треба да га гризеш. Зато што то воли. Ако ти донесе јебени растопљени ципирипи прави се да је нешто најукусније на свету. Ако не волиш цвеће, реци му да ти купује чоколаду. Ако си дебела, реци му да ти не купује чоколаду. Такође, ако те одведе на Калиш да гледате звезде, не буди бештија, буди умилна маца. Када ти напише двадесет хиљада речи о срећи коју је нашао поред тебе, реци макар нешто више од "Хвала." Ако ти каже нешто онако геј слатко, не треба да кажеш "Ја нисам баш романтична", и натегнеш пивчугу. Бациш нешто као: "И ти, и ја тебе, и ја теби (у екстремним случајевима)" 

Претходни пасус је био чиста зајебанција. Наравно да не треба тако да се понашаш! 

Ево како треба:

1. Обуци се као готик господарица и сачекај га иза врата. Одушевиће се када се врати са посла. Наравно, ту су све одлике романтике - мрак, секс, мрак...овај, секс. Да. 

2. Када ти купи чоколаду, расплачи се. Плачи као киша, кукај како си дебела, и како те брину гладна деца у Африци. Ем што ће ти рећи да ниси дебела (мо'ш то касније искористити, кад престане да ти то говори и купи ти сточну вагу), ем ће помислити да имаш душу. Ето. Супер. Опет одлике романтике - чоколада, сузе, пољубац, блабла...

3. Одведи га у неку прашуму на викенд. Упали свуда свеће, закољи петла и подај му се (као први пут што си се подала Лази баштовану). Поново романтика - свеће, љубав, прва крв, овај, губљење невиности, итд. 

4. Поетски му изрази осећања (јеби му матер на фињака) о његовом остављању прљавих чарапа свуда по стану. Он, ако је пешкирић, схватиће (мада, ако је пешкирић, вероватно их ни неће остављати свуда), ако није, неће. Романтика на нивоу - мазите се, љубите се, он ништа не конта, а љубав цвета као што и треба да буде. 

5. Шетај гола што чешће по стану. Поред тога што ће се он осећати лепо и опуштено, биће и романтично. Ако неко долази, само навуци његову мајицу и прекрсти ноге. Романтика - осећај слободе, блискости, нераскидивости ваше љубави.

Тако треба!

И тако. Но, вероватно након читања овог штива ниси ништа романтичнија него пре. С тим се или родиш, или не. И јебига. Узгред, ово је мој пети и уједно и последњи водич. Као што рекох једном приликом, ово је лагано штиво, не испуњава ме. Иако много вас много више воли ово него оне црне глупости које пишем иначе. Јебига, не могу променити оно што јесам. Можда и могу, али не желим. Видели сте две стране медаље. То је то. Ако осетим потребу написаћу још који водич, једног дана. Али за сада, доста је. 

Останите фине, воли вас ваш Митоман. 

Прочитај

Водич за како да нађете свог коња жене

Само да вам кажем да је неколико људи похвалило моје водиче. Наиме, након читања овог светог штива, њихови животи цветају, а анђеоски хорови певају у позадини. Али сам такође добио једну добронамерну критику од моје драге колегинице Di, која ми рече да се осећа запостављено, јер су водичи били претежно за мужјаке. Дакле, жене, сада ћу усмерити сву своју енергију да бих вас одвео до среће у загрљају вољеног кретена. 

Важна напомена пре почетка:

Аутор овог водича није одговоран за последице које могу настати његовим коришћењем, позивајући се на то да женке могу веома лако одскакати од врсте, за разлику од мужјака који су углавном исти. Осим мене, ја сам сувише кул да бих био као сви. 

Но, да почнемо. Ти си, дакле, штреберка. Јер да ниси, не би ни читала ово, него би се возила на неком чоперу иза дугокосе звери коју називаш својим момком. Дакле, била си штреберка у основној школи, вероватно си побрала брдо симпатија, јер у том добу су биле битне петице. Потом си отишла у средњу школу, онако стидљива, и таман си се почела свиђати са једним океј, рецимо, на пример, Ралетом, кад она клошарка из основне, Ивана, дође, показа му сисе, и одведе га. Тада си почела помало да се нервираш, јер твоје груди споро расту, а можда и не расту уопште? 

Шалу на страну, тада си утонула дубоко у машту, наизглед срећна, док сањариш о неком тамо Немањи, Марку, Николи, итд. Он је или духовити мали скејтер (тешко да је стрејтер) са качкетићем, и увек шета без мајице, или је грдосија од два метра, кошаркаш, (још теже да је стрејт, погле само како се опипава са саиграчима на текми!) наизглед слатки романтик који се не стиди да плаче, и увек шета без мајице. Но, ти си женско, не знаш шта ваља, никад ниси имала правог Тарзана. Дакле, свиђа ти се он, али, не лези враже, имаш проблем! Не примећује те. А и како да те примети кад му хиљаду спонзоруша натура сисе у уста сваки дан (реално, можда би и ти, ал' их немаш), а ти притом носиш протезу, имаш криве ноге и вишак килограма. Имаш неколико варијанти, све су глупе, ал' вреди покушати. 

Заљубљена барби тражи кена, након 'иљаду година:

Размишљаш шта ти је чинити. Прогониш га, из прикрајка гледаш шта ради, кокнула би га, ал' је тако бљутаво сладак, не можеш. Одлучујеш да му ти будеш последња, она за цео живот. Током година му тајно растураш везе, што претњама што насиљем, уценама, а покоју од ти' његови' мож' да продаш и у бело робље, да зарадиш који динар. На крају, док он измучен шета улицама, питајући Бога шта му је скривио, ти се појављујеш и крећеш у акцију. Он по принципу дај-шта-даш те жени, добијате двоје нарко-деце. Након дваје'ст година - ти срећна, он тешки алкос и деприматор у стању саћу-се-убијем-одма. Сви срећни.

Иначе, док пишем ово слушам неку готику, бокте, сам сам кући, језа ме нека подишла, чекам кад ће вампир да ми улети кроз прозор, а ја још свеж, к'о цвећка, гре'ота је. Надам се да ће бити све океј, чим завршим одо да пазарим глогов колац код Ранке Бештије. Него, да се врнемо на оно што је важно (вама, мени сад битније да нађем сребрне метке и свету вод'цу).

ААААААААГГХХХХХ!!!

За'ебавам се, нем' времена више да пишем, морам да идем. Надоградићу овај текст или негде ноћас око три-чет'ри ил' сутра око четрнаест часова. Стрпите се моје даме, све ће бити у реду.

НАСТАВАК:

Дакле, четрнаест је часова,  тридесет степени у вашем граду (ако није, не ваља прогноза), ја сам Митоман, а ово је наставак "Водича за како да нађете свог коња жене". Ноћас сам вршио неке анкете (све за вас!), и учеснице су углавном примењивале тактику "Бјеж', ено га онај што ми се свиђа", која никада не ради. Но, много од њих примењују и једну поприлично занимљиву тактику:

Лама тактика:
Ти си, дакле, несрећница. Звераш у неког кул лика у холу твог факса/школе. Балиш лагано, гледајући га како забацује плавом косицом к'о Кери Бредшо. Не знаш да је педер, јер никад ти се није свиђао нико нормалан. Примењујеш тактику даћу-му-дознања-погледом/погледима-да-ми-приђе. Трудиш се да будеш секси, бацајући крајичком ока погледе ка њему, тек онако да их уочи. Уствари изгледаш овако (слика 1.):

Слика 1.

Када схватиш како изгледаш, збуњена, док звераш у њега, онда изгледаш овако (слика 2.):

Слика 2.

Но, не дај да те то спутава. Настави да му шаљеш невидљиве знаке крајичком ока, или још боље, трепавице. Ако ти не приђе тада, макар да те пита шта звераш кој' курац, онда мораш да пређеш на нешто мало јаче:

Сталкер варијанта:
Твоја Лама тактика није успела. Шта сада? Једноставно је. Почни да га пратиш. Прати га свуда и увек, и постарај се да те примети. Сачекај тренутак да му нешто испадне или да нешто заборави на свом геј тренингу. Потом, када му се већ увуче страх у кости и помисли да си луђакиња са сатаром, приђи му и реци да му је то испало раније. Ако му, пак, ништа не испадне и ништа не изгуби, нађи неку глупост код кинеза и приђи му. Као, испало ти ово. Он ће се упорно брани да није, ал' то није ни битно, битно да се ви сада знате и да ћете бити срећни до краја живота. Иако он то не зна. Осим ако он затражи забрану приласка, онда нећете бити заједно до краја живота. Али, то је премостива ситница.

Пређимо сада на нешто мало елегантније.

Ако-мама-каже-има-да-ме-ожениш варијанта:
Сазнај где живи и са ким. Ако, к'о сваки нормалан Србин, живи са маторцима, онда је океј, можеш ступити у акцију. Ако живи са девојком, онда ово не ради. Искористи "Заљубљена барби тражи кена, након 'иљаду година", шта да ти кажем. Позвони маторцима на врата када он није ту и представи се као девојка која ради анкете за неки-ђаво-што-воле-стари. Потруди се да те заволе. Смеј се, помози им око чаја, глуми да си постиђена, итд. Онда, након вишечасовног дружења са његовима, реци да ћеш доћи за који дан да довршиш анкету. Када им се, након неколико виђања, подвучеш под кожу и они почну да те поздрављају са: "'Ајде, ћеро, пази се, полако преко улице, има наркомана. Јој, да видиш ти мог Ацу, душа мајкина, спортиста, морам да те упознам са њим, баш би били леп пар, душо моја лепа...", онда знаш да си успела. Касније не само што ћеш га упознати, него, као што знаш, такви фегети као што је он читав живот слушају маму, те је лако могуће да ће те и оженити. Наравно, мораћеш да му дозволиш да иде на рвање у уљу са "најбољим другом", као и да иде у позориште и да носи уске кожне панталоне са одређеним изрезима, али, Боже мој, љубав је то. Успела си.

Кул девојка из комшилука варијанта:
Не знаш више шта да радиш? Очајна си? Ова тактика пали код деведесет посто мужјака. И лака је, пре свега. Прво, ако не живиш у његовој близини, пресели се. Или се макар фолирај да живиш негде у близини. Држи његову кућу под присмотром, тако да када год би он изашао из куће, потрчи да га као-случајно сретнеш. Почни да му се јављаш свакога дана, испрва ће бити збуњен, али ће се касније навићи. И док трепнеш, ви сте сасвим океј ортаци, повремено блејите, и повремено се чујете. За пар дана причате по цео дан, знаш све о њему, од гаћа које носи до фамилије уназад шест колена. Он ни не планира да те погледа као женско. Јебига. Шта учинити? Само настави. Настави да му цедиш мозак бре, преко телефона, на фејсу, мајспејсу, скајпу, емесену, гугл плусу, твитеру и свим осталим социјалним средствима. На крају ће пући. И док он празног погледа лута улицама, ти га држиш за руку и љубиш га сочно.

Мислим да вам је ово довољно. Знам још пар варијанти, али су оне изразито експлицитне и не бих желео да будем одговоран за страдање које би могле проузроковати. Тако да, моје даме, уживајте. Будите срећне уз вашег геј коња. А ако некад пожелите правог Тарзана, јавите се, ту сам ја, и многи моји другари. 

Прочитај

Није мрак

Погледао сам те у очи, након дужег времена. Певале су. Као да су веселе. Вероватно и јесу. Упркос свему. И док те гледам некако, и ја сам срећан. Не знам зашто. И онда схватим, није мрак. Није мрак док се ти понекад појавиш и улепшаш ми дан. Није мрак. 

Прочитај

Водич за упознавање?

Цео живот си сам, једино достигнуће ти је блог за који неки шитстери, попут тебе, кажу да је срање. Имаш осећај да ниси ништа паметно урадио у животу, осим подјебања затупљених. Желиш да упознаш неке кул цице, емо цаве, неке жуте љаве које ће те одјебати у трену и остале, једном речју - жене. 'Оћеш да их упознаш, јеботе. Имаш осећај да и када гледају у твом правцу, гледају кроз тебе. Невидљив си. Сада имаш прилику да промениш то. Можда. 

Прво да разјаснимо пар ствари. Да, веома је могуће да ће те сисата плавуша одјебати пре него што чује твоје име. И да се разумемо, ово је водич само за упознавање? Остало је на теби. Јест' да не би знао ни две нацртане овце да сачуваш, ал' јебига. 

Био си синоћ на бирфесту. Или у кафићу неком. Или пред домом здравља. Било где. Битно је да си угледао једну океј црвену чупаву ликушу, која се баш онако кул смешкала и гледала те - а ти ћут'о, покрио се ушима. Када си кренуо кући, почео си да вртиш филм шта-би-било-кад-би-било, замишљаш себе како јој мангупски намигујеш, она се онесвести, ти је пребациш преко рамена, па трк низ улицу. Да, да...Овај, углавном, доста је било. Читав живот вртиш филм, испраксирао си машту толико да су ти сада ирски џинџерски миџети који јашу буриће пива сасвим нормална ствар. Но, само си требао да јој полако приђеш, кажеш "Ћао, ја сам тај-и-тај", она те бледо погледа, овлаш ти пружи руку и и даље блеји, видећи у теби вероватно исто оно што ти видиш поприлично често, с тим да си ти нормалне висине, имаш нормалну боју косе и не јашеш буриће пива, што нас доводи до закључка да она у теби види плавог (плаво к'о плаво, не плаво к'о жуто) Гаргамела, јер је дрогирана!, који јој се стидљиво осмехује и носи шарене Патак Дача гаће (к'о те јебе мршава, па немаш доста рупа на каишу!). 

Но, пређимо на битније ствари. Дакле, након ћао, она може да ти посвети пажњу и да разговара са тобом, или, вероватније - да се окрене и да настави разговор са другарицама. У првом случају, ништа је не испитуј, само крени да јој причаш о себи. Не оно, где радиш и кол'ко пара немаш, него оно - ви'ш сјеб'о сам прст, имам блог, пишем, сликам, усисавам, итд. Ако те и даље слуша, то је океј. Тражи број, она ти неће дати, осим ако јој ти, (паз' форе!) не понудиш број, оно као, у-случају-да-ти-једном-зафали-бубрег-или-'оћеш-неког-да-цимаш-са-скривеног-јави се!, и када ти да телефон да се упишеш, ти се цимнеш. Ето броја. Ил' можеш (ако је добар телефон) трк низ ливаду, па к'о је јебе, да је дала број, ништа се од овог не би десило. Онда мо'ш да јој цимаш кеву, ово-оно, ил' ортакиње. Безброј је могућности. 

А сад да пређемо на тежу верзију упознавања. Ти се представљаш, кажеш две речи, она каже "Аха, у реду је", и окрене се другарицама. Шта тада учинити? Импровизација, бато, импровизација! Даћу ти пар примера:

Шитстер романтик упорни алкос проналази фет бич верзија: 

Окрећеш се и одлазиш. Након што си обишао два круга и попио шест пива, враћаш се. Луђачки јој стартујеш другарицу, нормално, неуспешно. Али не одустајеш. Поново понављаш ритуал. Можда је баш она њена пета дебела другарица, права за тебе. Можда је све то само игра судбине и алкохола. 

Павијан верзија: 

Након што се она окренула, затрчаваш се, зграбиш је дивљачки у трку, пребациш је преко рамена, удариш је по гузици и нестајеш у магли. Легенда о теби (као киднаперу и силоватељу - фимејл верзија или павијану људини - мен верзија) ће живети вечно. Пар следећих дана. 

Бићеш-убивен-од-интервентне верзија: 

Приликом упознавања она ти је рекла име, вероватно. Трчиш кроз руљу, тражиш шупљину у обезбеђењу и паф, ето те на бини! (ако си на бирфесту, ако ниси, јебига, стартуј по концертима) Отео си Бори микрофон, баш када је певао "Данас крешу само спонзори", и док те сто 'иљада људи 'оће елиминисати на најбруталније начине, ти се дереш у микрофон: "Ти, (њено име), бре! Свиђаш ми се, итд, дођи до бине да те целивам пред светом", ил' тако нешто. Или, ако јој не знаш име, користи: "Маријааа! Ти бре, што имаш црвену косу и чупава си, и окренула си ми леђа малопре! Можда и ниси Марија, ал' јебига! Само сам хтео да ти кажем: Курво, а волео сам те!" Овај метод ти вероватно неће донети Марију, ни њену дебелу другарицу, али ћеш вероватно бити симпатичан некој бугарки што се ту случајно затекла. Ако останеш жив када сиђеш (будеш насилно скинут) са бине, упознаћеш је.

Стрејнџер верзија:

Сви ми добро знамо да се овдашње рибе пале на стренџере. Не стренџер као чудак, него као енглез-швабо-талијан који има пара, џинџер браду и хипстер цвиџе. Проналазиш једног поузданог штребера, овај, другара, који ће пазити на њих и јавити ти где су. Потом одлазиш ван феста, купујеш чупави кукуруз од цигана који га продаје на кеју, лепак у максију и правиш си џинџер браду. Затим мажњаваш шал неком хипстеру и проналазиш оригинал пијаног-ко-буља хипстера са којим одлазиш и поново упознајеш оне хот козе, након тачне дојаве о њиховој локацији.

Пичкопаћеник верзија:

Након што ти је окренула леђа, ти је куцнеш по рамену, бациш јој се под ноге и почнеш да је молиш као поглавица Сијукса пролећно сунце да ти да мало, јелте, пичке. Шансе за успех су никакве, ал' ако имаш среће и ако је она пијана ко Раша Флаша, можда ти се посрећи. 

Митоман верзија:

Прођеш поред ње и станеш у сред тог њиховог малог круга. Одржиш им умно разарајућу векелу, потом се дивљачки смуваш са оном дебелом, а она се изгуби док је отишла да покваси протезу, (јер овако више не може) онда заскочиш ону коју си првобитно смарао шеснаест секунди, и нежно се смуваш са њом уз дирљиве звуке Ортодокс Келтса. На крају завршавате у тои-тои вецеовима, јадајући се једно другом и плачући над пропалим љубавима и неоствареним животима, мртвим мачкама и другим стварима. А онда видиш џинџер миџита како јаше буре старопрамена, погледаш у своју другарицу-девојку-жену-пацијенткињу и видиш да га и она види. Срећан си, јер ниси шизофреник, само маштовити нејебач.

п.с. Ако вам је неко рекао да она фора са туцањем леда до јаја, удрите га у главу пикслом ил' шта вам падне под руку. 'Ајд у здравље! 

Прочитај

Водич за како да запросиш своју роспију

Написах ја и свој први водич за младе и неискусне павијане. Чисто онако, из спрдње. За два дана тај чланак је имао више прегледа него неке од мојих најбољих прича за ових, немало, годину дана. И ја сконтам да је све отишло у курац (нема јебене цензуре код мене!). Нико не чита приче које долазе из дубине. Никог није брига. Сви би само да се зајебавају. Радиш за дванаест 'иљада, отплаћујеш компјутер на рате и блејиш на интернету да би читао ко су најбољи пријатељи међу познатима. Јеботе. Но, одлучио сам да напишем укупно пет водича који ће вам, надам се, бити од користи једног дана (а, богами, и мени).  Дакле, да почнемо:

Одабир женке по твојој вољи: 

Нашао си своју прву девојку. Заједно сте већ две недеље. Све је тако дивно и романтично. Ти јој купујеш ципирипи, а она теби цвеће. Ти јој купујеш ципирипи, јер желиш да буде још дебља, не би ли можда престала да те гњави и отишла у теретану да скине које кило. Она теби купује цвеће, јер сматра да је то лепши и бољи хоби од испијања пивчуге са ортацима из краја. Дакле, веза вам је савршена. Заљубљен си као Гери у Холи, само што ти ниси мртав, ал' то је ситница. А онда си једног дана, док си ишао кришом по пиво, срео њу. Имала је кул косу и пила је пиво, испред драгстора. Није била дебела к'о твоја драга, ал' је има, баш онако право женско. Док си бојажљиво пролазио поред, позвала те је на ПЕС. Тада је нешто у теби пукло. Јебеш ти све оно малтретирање, теби треба жена која  разуме. Жена која те неће грдити, него ће попити са тобом пиво након ужасног дана. Која ће ти опрати одећу, а не бацати је са терасе свака три дана. Жена за која ће моћи да издржи са тобом читаву вечност. И још битније, жена са којом ћеш ти моћи да проживиш читаву вечност. 

Кључне особине (да би је женио, мора да има 9/12):

1. Да је увек вољна да општи са тобом, у свако доба дана или ноћи. 

2. Да 'оће да ради, јер ти ништа нећеш. 

3. Да има јаке живце или неку врсту хипнотишуће контроле над тобом. 

4. Да 'оће да роди минимум троје клинаца, плус да брине о њима после. 

5. Да није љубоморна гадура која те прати чак и код уролога. 

6. Да те увек засмеје својим запрепашћењем кад стане на вагу. 

7. Да је само твоја похотна роспија, за вјек и вјеков. 

8. Да се не разведе од тебе ако јој кажеш да је волиш, у тренутку слабости. 

9. Да ти кува као мама, на масти и са пуно соли, јок да брине што ћеш рано да рикнеш. 

10. Да не троши к'о руска возила. 

11. Да увек држи пуштену косу, јер је тако хот. 

12. Да те пусти да радиш оно што увек радиш (ја пишем, геј људи играју фолклор, ортаци играју фудбал, итд), и да ти не смета ни у ком случају, осим ако јој пукне водењак, онда је океј, јер треба да истелефонираш све које познајеш да се испрсиш. 

Чин просидбе: 

Значи, одабрао си своју савршену женку. Остаје ти само још оно најтеже - да се ставиш у окове и понудиш се као жртвено јагње, уз лаган лелек унајмљених виолина, твојој женки. То можеш обавити на више начина. Размотримо их: 

Класична варијанта:

Она је савршена женка. Ти си скоро савршен мужјак. Ти би да се понудиш, ал' не знаш како. Одводиш је у скупи/јефтини ресторан на вечеру, пијете вино/пиво и на крају вечери изненада се затекнеш како јој певаш "О соле мио"/"Краљице мога срца" на коленима нудећи јој прстен са каменчугом/камичком и у зависности од варијанте и дубине џепа добијаш "Ох, драги, наравно да ћу се удати за тебе."/"Еее, сељачино, ово се ни не види, јебем те мутавог, кад си чек'о чет'ри год'не да ме испросиш, мог'о си и још коју, да макар видим камен како шљашти на мојој руци, пичка ти матер'на, 'ајде 'оћу се удат' за те'!" То би била класика. 

Кежуал варијанта: 

Она је океј зиљавуша. Ти си океј штребер. Волите се. Просио си већ једну, ал' се то неславно завршило. Одлучио си да пробаш кежуал варијанту. Она ради у бутику, и помало је глупава. Покупио си је после посла својим новим црвеним југићем. Добро, скоро новим. Одводиш је на обронак града, и док паркирани на вр' неког брда гледате милион светала и три звезде на небу, крећеш у акцију. Љубиш је, она скида брус и креће да скида гаћице. Збуњено вичеш: "Не! Не...", она се љути. Брзо вадиш прстен из џепа, и просиш је брзином светлости док се њене укрућене брадавице топе у твојим очима. Мало се нећка, љута зато што си тако неромантичан, али на крају пристаје. Што је океј. 

Публик варијанта: 

Она је девојка из комшилука. Ти си навијач. Заволео си је лудо. Она тебе нешто више, јер си битанга. Једног дана, док она спрема испите, ти сакупљаш све олоше који се налази на улици, а које називаш ортацима и полазиш ка њеној гајби. Баш као на реклами за мтс ил' тако неки шит, позиваш је и певаш јој: "Од рођења мог", док те прати пола трибине уз бакљаду. Она оставља телефон са стране, и наставља да подвлачи градиво њеним розе маркером, ништа не слутећи. Након пар тренутака ти јој звониш на врата. Читава улица је демолирана, док пристижу марице, ти јој изјављујеш љубав на само теби знан павијански начин. Она, јадна, постиђена и уплашена, не стиже и не могаше да кажеш ни да л' 'оће, ти си већ почео да је упознајеш са будућим кумом. Неки Жика Превара, упознао га на дербију пре чет'ри кола. Пала је испит, ал' се зато удала. Јебеш га, не може све бити...Чек. Неки хулигани професорки демолирали ауто и украли кера, прошла је испит и плус се удала. Браво! (Јест', глед'о сам "Три метра изнад неба".)

Инсејн варијанта: 

Ти си пропали писац, такозвани уметник, а она је клошарка и пурња к'о турчин. Упознао си је када ти се извињавала до неба (газда био ту) зато што јој је испао твој бурек на под. Теби то било симпатично, па си се врн'о још пар пута по бурек у ту пекару. И онда једног дана, завршиште вас двоје у кревету. Она је дебела и зове се Биља, ти не знаш како се зовеш кол'ко си попиЈо и мршав си. Док се ваћарите у кафићу пуном стараца, полако схватате да гори ватра међу вама и да је време да се тихо извучете. Одлазите код тебе гајби, пењете се на прстима до собе, тихо да не пробудиш маторце. Док се крљате у лудачки страсном заносу, теби се она учини толико лепа и добра те ти само изађе из уста: "Би л' се ти удала за ме?" "Би." Ту је био крај свакој конверзацији. Знате довољно једно о другом, љубав је то, јест' да је она мало дебела, ал' добро меша. И имаћеш џабе бурек читав живот. Ова варијанта није препоручљива људима који имају савест. 

Примери у варијантама су веома битни, јер ако се не пронађете, жене, никад се нећете удати. Ви, павијани, ћете се сигурно пронаћи, те за вас не бринем. Само смислите добру тактику. 

Овај пост ће највероватније бити допуњен сутра, када видим какве сам глупости писао, јер сам сада много уморан и не видим. 

Прочитај

За крај

"Пружи ми руке неубрана ружо, показаћу ти брилијантан свет", изусти тешко, душе пуне бола. Затим загњури главу под јастук и поче тихо да јеца. Јутро га је затекло сломљеног, сувих образа. Спори звук је парао ваздух док је он оштрио очев бајонет марке маусер. Након тога устаде, мирно одшетавши низ улицу. Отишао је код ње. Покуцао је на врата. Отворила је њена бака. Он беше љубазан, те размени пар речи са старицом док је чекао да Она устане из кревета. Рекао је старици да је веома важно. И било је. Угледао је на степеништу, тек пробуђену, најлепшу. Попут тек процветале руже. Њени мали глежњеви су играли у његовим очима. Чајник на пећи запишта, а човек без суза извуче бајонет из свог мрачног капута. Она благо задрхта, док јој је крв надирала на уста. Затим паде, у агонији. Њена бака се окрете да послужи свој драгог госта чајем, и истог трена склизну на под. Беше то превише за њу. Маусер је висио на зиду, тужна ока посматрајући поље ружа како цвета. 

Неће ме бити за викенд, будите фини. 

Прочитај

Водич за потенцијално мување женки

Синоћ сам доживео просветљење. Хтео сам да напишем овај водич још ноћас, али нисам имао интернет. Да, и ја сам штребер и нејебач као и ти, тако да ћеш ме врло добро разумети. И мене само још кева пита да ли имам девојку, јер се плаши да нисам педер. Дакле, ниси усамљен случај. 'Оћу да помогнем да постанеш кул, јер сам одувек волео да помажем обичним људима. Почнимо од почетка. 

Основно: 

Прво отвори фејсбук. Зашто? Зато што су све жене тамо, чекају на тебе. Где баш мене да чекају, јес' луд ти? Мораш да имаш став. Када те само једном погледа да буде свесна да си ти другачији од других. Да ћеш је излудети, иако имаш полупану фацу и малог ђоку. Тако нешто. Значи - треба да зрачиш. Али ја то не умем. Онда само буди кретен као и иначе. То ће послужити, за почетак. 

Одабир женке и приступ: 

Претражи фејсбук и издвој пар женки, тако да ако те прва испали имаш резерву, а не да одеш у кафану код Тихомира и да се удавиш у ораховачи. Најмање имај две, а највише четрдесет и шест. Након тог броја све креће да се распада, мешаш имена, изглед, све. Да не причам о потенцијалним алиментацијама које могу да ти увале. Јест да ниси никад полно општио, ал' си зато глуп. Но, да се вратимо на прави пут. Када одабереш женку, крени да је бодеш. Боди је док ти не узврати, или те избрише из пријатеља. Након пар убода, јави јој се на чету. Али, шта да јој кажем? "Ћао." Онда извалиш неку глупост, па ако те не макне из пријатеља, наставиш тако да је засмејаваш докле год можеш. Наравно, уз ту зајебанцију мораш да бациш и понеку агресивну фору, чисто да зна да си заинтересован. Типа: 

1. Зови је мачко, сељаку, соме, дебела, нађи већ неки свој фазон. 

2. Повремено, не увек, убаци понеку алузију на секс. 

3. Покажи јој да си романтичан и брижан дечко. Одгледај "Три метра изнад неба" и реци да си плакао (а и јеси). Тако нешто. Не претеруј с тим, 'одма ће те банује.

Не, ни не помишљај да је зовеш напоље након три боцкања и два чета. Сачекај мало, да се открави. Осим ако је знаш од раније, онда навали одма'. Како да је позовем на састанак? Е сад, ја као аутор овог срања, ту не могу да ти помогнем много. Ја сам их увек пре звао на колаче, ал' то је ретко успевало. Зови је на Калиш ил' већ неку тврђаву, парк, нештоштоимаутвомграду да шетате. Видећеш касније зашто. 

Упознавање: 

Мало си се уср'о, ако ниси, усраћеш се кад је видиш и помислићеш да је једно трије'ст лига изнад твог нивоа. К'о да ти имаш ниво. Попиј једну крушку, чисто да се смириш пред састанак. Обуци се кежуал, не к'о за играоницу и не к'о за излазак са старијим буразером. Не стављај гел, то је геј. Тури слушке у уши и иди на Калиш да је сачекаш. Када дођеш тамо, уради трије'ст ил' кол'ко мо'ш склекова да би ти руке изгледале напумпаније у следећих петнестак минута. Таман за први утисак, који није ни за курац. Ради на бетону, да се не испрљаш. Потруди се да, ако је не познајеш, да је одмах идентификујеш, а не к'о ја да шеташ по парку п'о сата док сконташ ко је. Дакле, она ће се појавити и изгледаћеш боље него што мислиш. Осим ако си к'о ја, па ти ниједна не изгледа боље, јер имаш превисоке стандарде. Или оне имају фотошоп. Тако нешто. Значи, кад је видиш, одеш полако до ње, потпуно хладан, пружиш јој руку и представиш се. Немој да мислиш о било чему другом, јер ти мозак ради триста на сат, него се опусти и крени да лупаш глупости, успут је испипавајући (психички!). Оно, шта воли, шта не, итд. 

Пољубац, илити целивање њеног језика твојим лоу-тех језиком: 

Одвешћу је на клупицу и онда ћу да је собалим... Погрешно! Осим ако немаш другог избора. Или те она одведе на клупу, онда је то океј. На Калишу сте, побогу! Одведи је у онај пусти део ка Панчевачком мосту, прислони уза зид и...Зашто? Зашто зид? Зид, да не може да побегне. А и не мож' да падне, ако си Казанова ил' ти смрди из уста. Када си је сатерао уза зид и она се смешка, или се махнито облизује, то је знак, у акцију. Приђеш брзо, пољубиш је, тако да не стигне да реагује, ако се којим случајем предомислила. Осим ако си клинац богаташ из Аустрије, онда можеш полако, јер имаш мечку и причаш швабски на који се све жене ложе. Даље, ако није отворила уста, не буди сељак, не мора језичина одма'! И не, не отварај јој уста рукама! Ако након тог првог пољубца она крене да пада или добије епилептични напад, значи да си Казанова. Ил' ти смрди из уста. Дакле, пожељно је да си упућен у технике прве помоћи, чисто да ти не рикне риба одма' након што си је смув'о. 

Напомена: Постоје и оне бештије које ће гореописану технику применити на теби, па пази да не добијеш епилептични напад од узбуђења. Да би се осигурао, најбоље је да попијеш две крушке пре састанка. 

Крај састанка, шта после следи, итд:

Све што је лепо, кратко траје, па тако и твој састанак. Време је да пођете кућама. Она у Крњачу, а ти у Мали Петровчић. Знаш и сам да везе на даљину не успевају, па се клони тога. Нађи неку на некој пристојној раздаљини, коју ћеш моћи да прелазиш кад год се њој приједу уштипци које твоја баба врхунски спрема или томе слично. Не покушавај да је ухватиш за руку. Зашто? Зато што је њој рука утрнула док је куцкала кобајаги поруке, питајући се зашто је уопште и дошла. Након што се опростите као Леонардо и Кејт, пре н'о што ће он несрећник умрети у 'ладној води, одлазиш кући поносан на себе. Мислиш да ћеш јебати. Можда и 'оћеш. Заљубио си се. Али брате, колико год да је волиш, веруј ми, ја разумем, ал' кол'ко год да је волиш, не смеш то да јој кажеш! Осим ако је посесивна лудача, онда мораш сваки дан по триста шездест и пет пута то да јој кажеш. Жене беже од "Волим те!" к'о ђаво од крста ил' ја од Нине. Ето. 

Ако ти је све ово шит, иди играј Воркрафт и блеји на јуџизу по цео дан, шта да ти кажем. 'Ајд у здравље!

п.с. Специјална захвалница специјалним сарадницама без чијих искустава овај водич не би ни постојао. Хвала вам, моје даме, дивне сте. 

Прочитај

Сачекуша

Живели смо на осмом спрату једне оронуле зграде у удаљеном делу града. Моја Дуда и ја. Били смо млади, луди и заљубљени. Секс је био одличан. Знала је да кува. Секс у кухињи је био одличан. Знала је да ме изненади понекад са палачинкама...Или халтерима. Била је моја жена из снова. Није ме дирала када пишем. Мазила ме је када плачем. Опходила се према мени као мајка, пријатељ, жена, а била је уствари, срећа. Волео сам је баш. И она је мене, иако сам јако тежак човек за разумети, а камоли за волети. Зато сам је волео још више. До неба.

Понекад смо се свађали, јер сам био пропали писац, нерадник и викенд пијанац. Она није имала тројку горе десно и није ми дала да јој дирам косу. Јебига, нико није савршен. Наши дани су били светли, а вечери мутне. Баш једне такве вечери, док сам се ја опијао у кафани далеко од куће, она је чистила купатило. Када је завршила рибање, а ја своје шесто пиво, позвала ме је да дођем кући. Са њом сам био потпуно опуштен, те сам јој рекао да сам попио и да она дође код нас, да се сви заједно проведемо. Одбила је.

Целу ноћ сам играо покер са још два писца и чуваром оближње клинике. И баш негде око три, када сам им покупио све паре, дебела Љиља објави фајронт и ми пођосмо кући. Док сам се ја  тетурао дугачким тротоарима, са џеповима пуним пара, она је пила трећу кафу. Моји пријатељи су били помало тужни зато што ће проћи исто као и ја, који сам им уз'о новце. Пашће мало објашњавања, а богами и батина. Јебига. То вече је било посебно, допало ми се све. Нарочито ружна конобарица. Помислио сам како бих могао написати причу о томе, одмах сутрадан. Али судбина није тако хтела.

Када сам коначно стигао пред зграду, угледах мрак у нашем стану. Помислих да спава и са олакшањем пођох горе. Након уморног пењања уз милион степеника, коначно - врата. Док сам потрефио који је кључ и у коју од три браве да убодем, прошло је још пар минута. Патетично. Отворио сам врата, чуо се само сат: тик-так-тик-так...Након два корака, жесток бол ме обори. Гледао сам моју помахниталу жену како ме крвнички удара тигањом. Нисам се ни трудио. Док ме је мрцварила, ја сам покушавао да јој кажем да је волим, али нисам могао, јер ми је пена помешана са много крви излазила из уста 'место речи. Када је завршила, још сам зурио у њу. Ум ми се помрачио, а њој је на месту оне тројке горе десно која јој одувек фали израстао нови зуб, сјајан и оштар. Забила ми га је у врат и сисала сокић полако напоље, док би је крв лагано запљуснула по лицу уз сваки спори откуцај мог срца.

А изгледала је савршено. Јебем му матер, дон'о сам кући новце, могли смо да купимо аутобус за трансфузију крви и да крстаримо земљом, живећи срећно и задовољно. Али, јок, жена је то. Ко ли ће почистити овај неред после? 

Прочитај

Ода тужним стварима

Сувише несреће видех за непуна три дана. Сувише несреће доживех за тако кратко време. Жао ми је мојих пријатеља, с којима живот делим. Жао ми је мене, овако изгубљеног. Тужне ствари знају бити: цвеће из баште сузе лити, књиге вино заборава пити, а лепе слике крварити. Питања је много и сва су ружна. Одговори хладни, мрачни и помало тужни. Док слонови уморно корачају ка одморишту, ти плачеш, ја плачем. Разочарани у живот питамо се како смо завршили овде, у овом блату? Зашто нам неко није пружио руку када смо кукали и молили за помоћ? 

Преклињали смо, пружајући једни другима руке, руке несреће. Уместо да извуче пријатеља, спасилац би постао дављеник, завршивши унесрећен горе од свог пријатеља. Дани споро пролазе. Понекад понеко помисли да време стоји. Као да је несрећан читав свој век. Неми посматрач кључа док гледа свој порушени родни крај. Несрећница тражи срећу у пићу. Крезави гробар закопава гроб мале девојчице коју је ударио такси. Мушкарци су свиње. Жене су змије. То је тако тужно. Нагомилана питања чекају, несвесна да ће отићи у заборав. Избушена лопта, заборављена под старим степеништем. Гледати љубав са стране знајући да те нико не чека код куће. Усамљена жирафа под дрветом у сред саване. Када ти пореде нос са ножем за бурек. Када нећеш да повредиш скота који те је повредио. Гладно црнче које плаче док га лешинар прождире. Сатови чије се казаљке не окрећу. Само немо стоје пирамиде некадашње славне. 

Трули дрво у мочвари, потом гори у пећи. Кише падају данима. Док мртва мачка лежи на путу, ти купујеш огласе. Када ти се стомак веже у чвор, јер ниси данима јео. Посао немаш, а наркоман си. Труло стопало те јако боли, а прашума ће те прогутати ако не кренеш даље. Плачеш као пичка док твоја жена негде далеко шета...Шета. Када желиш да пишеш, а руке су ти у гипсу, сломљене. Када гледаш како се малишан бори, а нема никакве шансе поред лава. Када не знаш шта су сузе. Када не знаш шта је осмех. Швабо спушта чоколаду у твоју нејаку ручицу, жалостан што умиреш. Незнање. Не умети питати. Када се осећаш као да имаш осамдесет, а уствари имаш деветнаест. Када те проблеми покопају. Срушени снови. И писац који срећно пише.

Прочитај

Смрскане речи

Не могу да пишем. Неће. Речи или саме слећу на папир попут лептира, или се забију попут пужа у кућицу и не излазе. Једини начин да их видим је да разбијем кућицу, а онда су ружне и уништене, смрскане. Јеботе, неће, ни реч. Ни слово. Ништа. Имам покоју добру мисао, идеју, причу, ал' речи немам. К'о да сам харемски чувар. Схватио сам нешто. Откад сам изгубио жене које сам волео, ништа више није исто. Имао сам залиху неких ситних емоција, та залиха се потрошила пре десетак дана и сада сам безосећајни гад који нема о чему да пише. 

Данас ми је пукла златна наруквица која ми је смиривала нерве. Недостаје ми. Читаво вече се пипкам по руци не би ли осетио тај хладни метал и онај осећај кад превнем наруквицу па онако лепо склизне низ остатак руке. Исто тако ми недостају те жене, као хладан метал који ми даје неки осећај виталан за мене. Чак не могу ни да кажем да жена, него говорим жене, као неко широкогрудо псето. Оне које би могле бити будуће живе негде у Нарнији или тако негде. Ово за Нарнију сам украо са фејсбука. Да знате. И тако, проводим дане, од скора празан, љуштура од човека, чекам да ме нешто запали, можда факс. Мада знам да ће бити тотално супротно, убиће ме. Гледам шта је направио од осталих, тако ће бити и са мном. Страшни комшија, што би рекли ови моји са Вуке. И тако. Док чекам да се речи залепе на папир, размишљам о нечему. Негде сам прочитао да неки писци имају блокаде које трају месецима и годинама. По мени, они нису били прави писци. Мада, који су писци прави? 

Најбољи су они несрећници који се ископају из блата, дођу и баце своје ликове у исто оно блато из ког су испливали. Као Буковски. Легендаран човек. Иако је био јебени кретен, такође је био и генијалац. Те две ствари ваљда иду заједно. Макар ја тако мислим. Хеј, Цонга, јави ми се ако ово прочиташ. Да заблејимо. И тако. Поздрав за читаоце! 

Морам да идем да пронађем неку жену која ће ме спасити. Почео сам да тонем, треба ми љубав. Уствари, треба ми жена коју ћу моћу да прогањам и волим платонски, као што је већина песника волела и прогањала. Само што сам ја очајан песник. Песник емоције. Не знам о чему ћу убудуће да пишем. Све приче су ми празне. Можда и престанем. Откуд знам. Ово је прва ствар која ме је држи дуже од пола године. Свиђа ми се. Одох сад да спавам. Сутра ћу да напишем причу о глади инспирисану Лењинградом. Ваљда. 

Прочитај

Још један дан у Митомановом животу вол.3

Дан к'о дан, почне онда кад се најмање надаш - у пола дванаест. Чим сам отворио очи, знао сам да ће тај дан испунити очекивања. Понекад се човек запита...Запита се неке ствари које можда не би смео требао. Док сам лежао на кревету као једна велика врећа костију са примесама меса, моје мисли су лутале по свемиру. Удубљен у питања, нисам осећао ни глад, ни жеђ, ни изврнуту огрлицу која ме је жуљала. Ништа човек не осећа када мисли. Ако сам човек, а не пас. Провео сам тако два сата, мислећи о неким стварима које су се десиле, које ће се десити, које ће ме променити, вероватно, као и увек, за триста шездесет степени, па ћу писати "Промене вол.3" питајући се ко сам. 

Када сам коначно устао, лењо навукао шорц и отишао низ степенице до купатила, увидео сам да имам још један велики животни проблем. Наиме, пошто имам два купатила, не могу да исконтролишем себе и да ујутру идем у само једно, одређено, купатило. А имам само једну четкицу за зубе. То резултира катастрофалним психо-физичким цимањем и прелажењем двадесет и три степеника још бар два пута за само једно јутро. Пошто сам позвао кеву и замолио је да ми купи четкицу за зубе кад крене с посла, наишао сам на још један проблем. Моје три другарице, сестре, душманке, су се саме позвале на роштиљ код мене сутрадан. А ја чупав, брадат, гре'ота ме видети, да имам лименку, разбио бих конкуренцију у подземном на Зелењаку. И тако ти ја, поред трошка који је уследио сутрадан (два сома динара, моја цела грађевинска дневница), одем да купим бријач, пошто су ови моји, а богами и ћалетови, отупели. 

Код Салета у радњи - Сале. Гледам ја бријаче, имају они скупи и они за жене, ја не би ни оне скупе, а ни оне за жене. На крају, опипавши их к'о баба 'леба, купујем један, најскупљи, са неком плавом гумом око себе, која ми се јако допала због њених анти-стрес могућности. Након повратка кући и једночасовног опоравка, одлучио сам да се обријем. Бријање је текло као клање бика - стресан и крвав посао. Бријач туп као ови' гомила што имам кући. Након бријања имао сам браду од дан-два, што је било прихватљиво. Чим сам се пружио го на кревет и укључио топ, осетих дах прошлости на врату. Провео сам једно извесно време сећајући се, за дивно чудо, не са нелагодом, но са неком топлом милином свих оних недаћа која сам прошао. Схватио сам да је кључ искуство. Кључ оних капија које покушавам да отворим је искуство, и био сам спреман да се препустим току судбине, иако сам се до сада, читав свој живот борио да је сам креирам. 

Увече, нас десет и фудбал. Играмо већ месец дана, свака три-четири дана по један термин. Још два-три термина и моћи ћу да издржим читав сат. Дао сам један еуро гол, са пола терена. Било је добро, замало да се потучемо. Касније те вечери, жуљеви, тона њих, туширање и кревет. Док сам укључивао топ, запитао сам се зашто су ствари овакве? И поново сам ја против судбине. Поново борбе са ветрењачама, само...Само овај пут Митоман бије битку по битку, а не све одједном. 

Прочитај

Почетак

Људи ово је почетак приче, написала га је Пуфф. Ко хоће нек слободно настави. :)

Пар дана раније...

Сунце је одавно зашло за хоризонт на западу, остављајући за собом само мирис дана који ће ускоро избледети. Уска уличица водила је у мрак, редови зграда правили су ефекат пећине, сваки шум је одзвањао одајући неки чудноват укус зиме.

Црни ауто се паркирао испред једне од многих зграда, не правећи ни најмањи шум. Залупивши врата, млада жена у сивом капуту појури ка улазу свог дома. Звецкајући и преврћући кључеве у рукама покушавала је да нађе онај који је одговарао кључаоници на улазним вратима. 

Светиљка иза ње је благо треперила у ритму неког невидљивог метронома, само њој познатог.

Прилика у црном је стајала на капији пушећи цигару. 

Жена се благо окрену и прострели погледом посматрача, започињући разговор.

"Тебе су послали? Не изгледаш толико спретно", рече вртећи главом.

"Госпођо", ослови је, правећи драмску паузу док је гасио цигару, "верујте ми, ја сам вам потребан." 

"Боље би било, оне прошле што су их слали нису ни своје дупе умели честито да обришу, а камо ли да се носе са једним задатком достојним само хладнокрвних особа. Ујутру у десет сачекај ме испред звоника јужно од катедрале у десетој, да ти дам детаље."

Прочитај

Алхемичар

1.  август 1811.

Један мој пријатељ је недавно покушао да претвори обичан метал у злато. Док су га многи поштовали као алхемичара, ја сам га сматрао будалом. Дане је проводио цртајући мушкарце и жене сједињене у пламену, проучавајући Аристотелову филозофију и измишљајући симболе којима ће сакрити тајну за којом су многи трагали вековима. Једно питање и једна дубока истина су ми лутали мислима током две године које сам провео у Египту на ископавањима. Једва сам чекао да видим мог отуђеног пријатеља, као и његов напредак на пољу где је било сувише поклеклих. Када сам коначно дошао до његове куће, споља и даље онако сјајне и богате, осмехнух се. Унутра је већ била друга прича. Зидови су били прекривени симболима, камин је разбијен и претворен у ливницу, неколико разбијених епрувета унаоколо и књиге са црним корицама сложене од пода до тавана. Кућа је изгледала као бојиште, кућа је била бојиште. Бојиште на ком су многи пали. Коначно, из неког собичка се појави и мој пријатељ. Мрачно одело, чиста коса окупана у окултном, очи сјаје дубином мистерије, изгледа упола старије од силних ноћи проведених у ужасу незнања. Наизглед препорођен, беше ми лако да проспем речи по њему као што свештеник просипа свету воду по глави новорођенчета. Рекох му: "Чему све ово? Ти не знаш." 

Пар година касније, умро је сиромашан и сам у једном далеком граду, непознат. 

1. август 1911.

Данас сам се вратио у једну од мојих домовина - Француску. Париз, леп и сјајан, дочекао ме је и овог пута раширених руку. Док сам једног дана пролазио кроз уски пролаз сиротињског кварта, познат глас ме продрма. Био је то мој добар пријатељ Винчензо Перуђиа. Нисам га видео неколико година, изгледао ми је тако старо да га испрва ни не препознах. А имао је само 29 година. Након исцрпног вишесатног присећања добрих старих времена, отпратих га кући. Његов стан у сиротињској четврти је био поприлично необичан. Хиљаде папира са чудним симболима су лежали унаоколо, пар књига и мноштво светлости. Сви прозори су били отворени, а зидови порушени. Веровао је да је сунце пут ка мудрости. Док је чистио затрпану столицу, рече да је све ово што видим неважно и понудио ме да седнем. Видео сам га још пар пута наредних дана, његов стан је био чист. Нигде није било ни најситнијег папирића. Двадесет и првог августа, док сам одлазио из Париза, поново набасах на њега. Рече ми да верује да је тајна записана на полеђини Мона Лизе. Две недеље касније, чуо сам да је слика украдена. Будала, мисли да зна. 

Никад га више видео нисам. 

1. август 2011.

Киша пада читав дан. Облаци као љубавници, састају се и растају сасвим лагано, попут мушкарца и жене. Стојим пред једном раком и питам се: "Какав је осећај умрети?" Рака се налази на брду, иза једног села, негде дубоко у Балкану. Ружна и на брзину ископана рупетина зјапи као  огромна рана на срцу земље. Док киша спира ивице раке доле у дубину, доносе мог пријатеља. Упознао сам га пре двадесет година, тада је био перспективан студент археологије. Дао сам му пар савета, али је и он, баш као многи, упао у замку. Мрачне мисли су му изјеле мозак, отровао се живом. Јадник. Насмејао сам се док сам бацао његове симболе у раку са њим. Ваљда зато што сам ја изнад тога. Беше добар пријатељ, само - није знао. Није знао да за Велико дело треба Велика вештина. Беше још један од оних јадника који жудеше само за злато. Сви они са ентузијазмом одоше у смрт мислећи да су другачији. Само ја, само сам ја другачији. Моја тајна није записана симболима, моја тајна је овде - у глави, закопана кроз векове.  

Immortalis dicitur qui scit.

Прочитај