Мали проблеми

Јебига. 

Јутрос сам се искасапио током бријања, к'о да ме је месар правио. Узео ја да се обријем, јер сам планирао да идем после да гледам неке фармерке, а тамо оне цице што раде, просто те подиђе језа кад их видиш. Само двадесет и четири часа раније, био сам чупав као шумар (не кажем да су шумари чупави, ал' ако живе у шуми, ред би био да се врате природи) и брадат ко четник (ово не морам да објашњавам). А оне женке све онако тип-топ. Синоћ се ошишао, тачније, ошишала ме Цеца фризерка, а јутрос се обријао, тачније остругао. Но, кад сам се средио, намирисао, почупао длаке из носа и намазао Нивеом, пошао сам да меркам (купим) цице фармерке. Све би то било фино и ишло по плану да ме није зауставила мурија. 

- Добар дан.

- Добар дан.

- Господине, молио бих вас да изађете из возила.

"Ког возила?", мислим се ја. Југић најобичнији, гуме попуцале, само што се не возим на фелнама, друга не ради, ручна не ради, сва чет'ри раде (то је битно). Изађем ја, онако мирисан, пун себе, и шеретски питам:

- Извините господо, има ли каквих проблема?

Онда ми приђе онај старији, дебели, мрк'о ме погледа и каже:

- Синко, осим што си крвав к'о да си био на Глинским пољанама, никаквих. Дедер отвори гепек, да ми видимо јеси л' закл'о какво прасе, а нис' платио порез ил' штогод.

Гледам ја себе, оно, у праву чојек, к'о да сам се тук'о с турцима на Косову ил' тако нешто. Закл'о се начисто. Све крваво око врата. И онако, 'ладно, отворим гепек. А у гепеку, прасе. Уређено, шљашти. Ја у чуду, ова двојица се смеју.

- Па ђе си пош'о, тако мирисан, кукала ти мајка? Право с клања међ' пичиће, а?

И 'ајде сад ти објасни чојеку у плавом, са пал'цом од по' метра, да си се посек'о током бријања.

Ништа, казна боговска, ал' не због прасета, за које се испоставило да је сасвим регуларно, него због ванредног техничког прегледа којим је потврђено моје мишљење о мом "возилу". 

Бед бојс, бед бојс, ват ја гона ду...Звони.

- 'Ало! Реци стари.

- Еј, сине, пичка му стринина, где отера ауто? Кум дош'о, треба прасе да носимо, сутра свадба његовог братанца, она у Малом Петровчићу. 

- Ево, отер'о га на ванредни технички, са' ћу дођем. 

Ово су само мањи проблеми. Није то ништа за 'ваку јуначину. Дан к'о дан, прође стандарно - улетела ми мува у око кад сам се враћао из продавнице, па сам се забио бајсом у комшијину бетонску ограду (зашто нема пара к'о сав нормалан свет? Ставио би тарабе и свима би било лепо). Остатак је био океј. 

Сутрадан, све испочетка, јер ја нисам човек који одустаје. Понекад. Намирисао се, преслушао платинум колекшн Цеце, јер то воле млади (имам двадесет, ал' сам старији у души) и правац - станица. Аутобус, јер Југић није за мене. Мало је гужва, ал' оно, наши смо, зближавање са народом, патриотизам цвета. Цвета и флора и фауна разних мириса, али то није важно. Изашао сам станицу раније, и полако прошетао до бутика пеглајући се. Чим сам ушао, једна цица ме дочека са смешком и упита ме шта желим. Хтедох да кажем тебе, али сам прећутао. Таман кренем да кажем шта тражим, и сетим се да ми је новчаник остао на столу. 

- Дошао сам да погледам фа...чарапе. Имате ли неке посебне моделе? 

- Изволите за мном, сигурна сам да ћемо пронаћи нешто. 

- И ја сам, рекох смешкајући се и успут брзо претурајући по џеповима. 

Триста шездесет динара, што у новчаницама, што у кованицама. Има Бога, има Бога! 

И док лагодно ћаскам са Бојаном (знам име!), она ми показује чарапе које коштају као изнајмљивање омање гарсоњере на Миријеву. У једном тренутку спазим чарапе са Пајом Патком који се кревељи. Не, није ми први пут да видим дечије чарапе. Него, цена - триста шездесет динара. Баш ми одговара. Смешка се мени Бојана, смешкам се ја њој, и из руку ми испадне кованица којом сам умиривао нервозу. Испаде, и откотрља се у неки мрачан и недоступан ћошак. Ићи по десет динара и купити чарапе или изгубити Бојану заувек? 

- Него, ја сам дошао данас само да разгледам. Доћи ћу ја сутра да купим. Сачувај ми ове са Пајом. 'Ајд, у здравље! 

Није помогао смешак који сам набацио. Ништа није помогло, на крају. Мрзи ме. Готово је. А женио бих је, јаоооој! 

На крају, човека увек докусуре мали проблеми. Не дозволи да се то и теби деси. Не вози Југа и увек носи новчаник са собом. Остало ће доћи само. Отприлике.