Испочетка

"Ноћи у којима се бориш

 најбоље су

 када је све оружје уперено

 у тебе

 кад сви гласови

 бљују своје увреде

 док се сан

 гаси.

 Ноћи у којима се бориш

 најбоље су

 када разум

 удара у саму суштину,

 када те тријумфална кола

 таме

 окруже.

 Ноћи у којима се бориш

 најбоље су

 када смех лудих

 испуњава

 простор,

 када се пољубац смрти

 види

 као љубав." 

Безобзирно, Буковски.

Поново сам се посекао током бријања. Јебига. И док се бришем, тарући лаку главу о пешкир у непокретним рукама, сетих се - данас ти нисам написао ниједан стих. И глава ми одједном поста тешка. За минут се погледам у огледало, заклан. Крви на све стране, изгледа да сам се опако исекао. Мислим да немам фластере у кући. Мада, шта има да мислим кад живим у стану са три чаше, два тањира и једном фотељом. Знам да немам фластере у кући. Навлачим наранџасти карирани шорц, излазим остављајући отворена врата, јер, свакако ћу морати да их отворим при повратку. Вучем се низ степенице, док ми крв лагано капље на мајицу. Ко ми је крив кад се бријем као варварин. Мада и Конан би се обријао мачем са мање просуте крви него ја. 

Рекет у продавници, узимам боцу вина и чипс. Јебеш фластере. Идем кући. Идем ка поткровљу које смрди као да је неко рикн'о. Живим у крају са шест запослених људи, осамдесет самопрокламованих уметника, пар клошара и неколико стотина обичњака, који се своде на клошаре, само што имају какве-такве породице. Као што рекох, идем кући. Три лика ролају на степеништу. Узимам дим. Или два. Три. Опуштен сам. Поново сам се сетио - нисам ти данас написао ниједан стих. По први пут откад си отишла. Далеко. 

Десет је сати, мрак је. Подижем ноге рукама и механички ходам уз степенице. Смешно ми је то. Добро су ми дошла отворена врата. Нема нимфоманка ме чека у фотељи. Не, само ми се учинило. Неко ми је украо чаше. Све три. Зашто, ког ђавола нисам затворио врата? Идем да спавам. Уствари, идем да пишем стихове, теби. 

Сунце ме је пекло јако по лицу, те сам се пробудио на шкрипавом поду мог поткровља. Технички, није моје, али ја га плаћам. Уствари, ретко то чиним, али, свакако, имам одређена права да називам ово место домом. Жедан сам, пијем течност која би се могла назвати водом, негде, далеко од овде. Пијем из тањира, јер сам сувише глуп да се сетим да сипам воду у боцу од вина. Све је тако светло. Нисам ти написао стих већ дуго. Предуго. 

Телефон је зазвонио. Био је уредник једних већих новина. Пар песама ће изаћи у недељном издању. Биће за вино, и за кирију. Можда и претекне за нове чаше. Изашао сам напоље, било је сунчано и лепо. Затворио сам врата. Застао на пар тренутака. Уживао. Као. Када си квази уметник мораш да се фолираш да уживаш. У свему. Једина занимљива ствар у овом процветалом крају је била једна стара корњача. Доле, пред зградом. Шета лагано, боле је патка. 

Док сам сишао доле, већ је била прешла улицу. Био. Узео сам старкељу, био је то Мајк. Тако сам га назвао. По неком Мајку који је живео у комшилуку. Једино страно име код нас. Имали смо и црнца чак, једном овде, али се звао Душан, јеботе, Дуле. Не знам како, нисам питао. Ал' је увек набављао добар шит. Спустио сам Мајкија да бетон, да блејимо мало. И би тако. 

- Колико је сати?

- Пише...Пише два. 

- Ујутру?

- Не, будало, увече. Видиш да је мрак. 

- Ааа...Јеботе, па мени је рођендан! 

- О. Нек је срећан. 

- Ко? 

- Па рођендан. Ти већ јеси. 

- Јесам, а? Дођи, загрли брата.

- Јесте да се познајемо само два сата, али, 'ајде. Куд пукло да пукло. 

- Шта се снебиваш к'о шипарица, 'ајде! 

- 'Оћемо код тебе на пиво? 

- 'Ајде. Морам да ти кажем да имам само једну фотељу и три чаше.

- Ок је. 

- Него, шта си причала оно, волела би да се удаш једног дана?

- Да. За неког великог уметника. Не за тебе, али за тако неког.

- Што не за мене? Знам да сам ружан, али то је сада модерно. 

- Јер не волиш псе. 

- Али зато волим мачке. 

- И корњаче.

- Не. Не, корњаче, само Мајкија. Мајки није корњача.

- Да, он је диносаурус. 

- Е, сад сам се сетио. 

- Шта?

- Немам три чаше. Украли су ми их. А тако сам их волео. 

- Можда бих и могла да се удам за неког попут тебе. 

- Вероватно би требало. Јер, хеј, сада ми је деветнаест година. Умрећу сам ако ускоро не нађем неког. 

- Да. Можда то и урадим. 

- Далеко је црква, знаш? 

- У праву си. Требало би да кренемо. Кад довршим ову боцу.