Беше то леп дан за малог Јанка. Добио је четворку из српског, од једног старкеље кога су сви звали Балтазар. Свима је утеривао страх у кости тај стари профа, али Јанко га је волео. Можда баш зато. Касније, иако је мрзео физичко (вероватно због своје болести која га је спутала), дао је гол. И то не било какав, него - победнички. А потом му је најлепша седела у крилу док јој је писао домаћи. Беше то још једна од ствари која учини да се Јанко, скривено, дубоко у себи, прогласи краљем тог дана. А сви знамо шта се дешава са краљевима, зар не?
Враћајући се из школе, сам, као и увек, налетео је на три четвртака, жељна проблема. У мрачној уличици три четвртака су тукла Јанка, а њега ништа није болело. Сувише је он претурио преко главе за тих девет година (рат, бежање, болницу, астму...) да би га повредиле једне батине. Једино га је копкало, док је шћућурен примао ударце, зашто? Није их чак ни познавао, а знао је зашто. Само није желео то себи да призна. Није се уклапао у шаблон. Био је чудак, са својих девет година. Какав ли ће тек бити кад порасте?
Пар година је прошло, Јанко је и даље добар ученик, мало свеснији себе и мало виши но пре. Све остало је исто. Понекад га и даље загребу оне батине (поломили су му нос и исцепали кожу, имао је четири копче), али стегне зубе и понови оно што је себи зацртао, попут заклетве. Запамтио је њихова имена, и замишљајући се као неког опаког осветника, тукао их и малтретирао на разне начине, другачије из ноћи у ноћ. Онда би се пробудио, накашљао, попио пар чаша воде и вратио се сањарењу.
Када имате четрнаест година, снови више нису довољни. Пожелите нешто више. Клинци желе ћалетов ауто, најбољу рибу, флашу пића или нешто треће, попут глава једног Стефана, Лазара и Марка смрсканих црвеном циглом. Понекад би Јанко понео циглу са собом, кришом, када нико не би знао, али није могао то да уради, иако га је то прогањало већ дуго времена. Само их је мрзео више, сву тројицу. А онда, једног дана, док је чекао бус, намерачила се на њега нова дружина, њих четворица, увек слични, и једни другима и њиховим претходницима. Јанко је ћутао пар тренутака, сакупљао свој бес, а онда је полако извадио црвену циглу из ранца. И расцопао главу...случајном пролазнику.
Лик, у тридесетим, набилдован, маљав, и мртав. Ту, на сред улице, са циглом у лобањи. Будале су се разбежале, а бес се претворио у недефинисано осећање потиштености, по први пут. И јебига. Јанко је постао Раша, и преселио се у други град код тетке. Више не носи црвену циглу. Сада носи храстову палицу.
0 коментара:
Постави коментар