Дан к'о дан, почне онда кад се најмање надаш - у пола дванаест. Чим сам отворио очи, знао сам да ће тај дан испунити очекивања. Понекад се човек запита...Запита се неке ствари које можда не би смео требао. Док сам лежао на кревету као једна велика врећа костију са примесама меса, моје мисли су лутале по свемиру. Удубљен у питања, нисам осећао ни глад, ни жеђ, ни изврнуту огрлицу која ме је жуљала. Ништа човек не осећа када мисли. Ако сам човек, а не пас. Провео сам тако два сата, мислећи о неким стварима које су се десиле, које ће се десити, које ће ме променити, вероватно, као и увек, за триста шездесет степени, па ћу писати "Промене вол.3" питајући се ко сам.
Када сам коначно устао, лењо навукао шорц и отишао низ степенице до купатила, увидео сам да имам још један велики животни проблем. Наиме, пошто имам два купатила, не могу да исконтролишем себе и да ујутру идем у само једно, одређено, купатило. А имам само једну четкицу за зубе. То резултира катастрофалним психо-физичким цимањем и прелажењем двадесет и три степеника још бар два пута за само једно јутро. Пошто сам позвао кеву и замолио је да ми купи четкицу за зубе кад крене с посла, наишао сам на још један проблем. Моје три другарице, сестре, душманке, су се саме позвале на роштиљ код мене сутрадан. А ја чупав, брадат, гре'ота ме видети, да имам лименку, разбио бих конкуренцију у подземном на Зелењаку. И тако ти ја, поред трошка који је уследио сутрадан (два сома динара, моја цела грађевинска дневница), одем да купим бријач, пошто су ови моји, а богами и ћалетови, отупели.
Код Салета у радњи - Сале. Гледам ја бријаче, имају они скупи и они за жене, ја не би ни оне скупе, а ни оне за жене. На крају, опипавши их к'о баба 'леба, купујем један, најскупљи, са неком плавом гумом око себе, која ми се јако допала због њених анти-стрес могућности. Након повратка кући и једночасовног опоравка, одлучио сам да се обријем. Бријање је текло као клање бика - стресан и крвав посао. Бријач туп као ови' гомила што имам кући. Након бријања имао сам браду од дан-два, што је било прихватљиво. Чим сам се пружио го на кревет и укључио топ, осетих дах прошлости на врату. Провео сам једно извесно време сећајући се, за дивно чудо, не са нелагодом, но са неком топлом милином свих оних недаћа која сам прошао. Схватио сам да је кључ искуство. Кључ оних капија које покушавам да отворим је искуство, и био сам спреман да се препустим току судбине, иако сам се до сада, читав свој живот борио да је сам креирам.
Увече, нас десет и фудбал. Играмо већ месец дана, свака три-четири дана по један термин. Још два-три термина и моћи ћу да издржим читав сат. Дао сам један еуро гол, са пола терена. Било је добро, замало да се потучемо. Касније те вечери, жуљеви, тона њих, туширање и кревет. Док сам укључивао топ, запитао сам се зашто су ствари овакве? И поново сам ја против судбине. Поново борбе са ветрењачама, само...Само овај пут Митоман бије битку по битку, а не све одједном.
0 коментара:
Постави коментар