Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

16. фебруар 2015.

Не могу да се цимам да марим

Мрзим људе, стварно су гадни... Јебе ми се бре за ваше игрице и писање десет омиљених књига... Јебе ми се за то што те је професор опет оборио иако носиш допичњак и говориш хелоооу... Јебе ми се што си пензионер и не можеш да нађеш посао... Јебе ми се и за то што ти је умро зец, то је твој проблем. И заиста ми се јебе за проблем морала и валидности смртне казне... Ништа од тога није важно. Ништа. Сви причају неке празне приче. Излизани и јадни вапаји за саосећањем. 

Сасвим сигурно и ја то често радим. Али чујте. Сви ви... Постоје људи који ће вас саслушати. Људи који то једноставно раде. Можда и воле, откуд знам. Ја нисам тај човек. Мене не занима шта си радила прошлог лета. Јеси се јебала? Ниси? Па шта онда да ми причаш, о пудлици и сладоледу? Не може. 

Свет би био сјајно место када би људи престали да покушавају да ме укључе у своје планове... Свет би био заиста сјајно место када бисмо можда правили планове заједно. Досадно ти је? Учини нешто као ја, оснуј тајну организацију за преузимање света. Јеботе, је л' заиста мораш мене, од свих сјајних људи који би волели да буду позвани да пишу о својим књигама које су читали за лектиру, је л' заиста мораш, понављам, мене да одабереш? Плус ме је једна сјајна мачкица, перспективан студент у Немачкој и некада сјајан блогер, обрисала из пријатеља јер сам одбио да пишем о својим књигама. Одувек је имала тај Аријевски приступ. То ми је најлепша успомена везана за ту игрицу са књигама. 


И не знам, осећам да је вечерас право вече да наставим овај пост започет пре неколико месеци... Поента је, бре, да мене апсолутно не занима шта већина људи има да каже. Нећу да тапшем људе по рамену ако мислим да негде греше. Иако свако воли да га потапшу по рамену. Нећу. За људе је боље када им кажем шта мислим. Ако се сваки пети запита да ли заиста греши и учини нешто по том питању, успео сам. Нема везе, нек се љуте редом сви. Људе које волим не тапшем по рамену. А све остале ћу можда, уколико ме ухвате негде на препад, саслушати из куртоазије и нежно потапшати по рамену. То је највише што могу да учиним. Суптилно "боли ме курац". А опет нико не капира.

Гледајмо своја посла. То би требало да буде кампања нека. Да се упуте људи како да престану да гледају шта неке познате прдаре раде и почну да размишљају о томе када ће им стићи канализација до куће. Да науче да не шпијунирају комшије, већ да раде, слушају музику, веселе се... Мој живот је мени океј. Није нешто нафуран, али ја то не бих ни желео. Али је сасвим сигурно довољно занимљив да се не морам занимати животима других људи.

И мрзим сваки тренутак када сретнем неког обичњака и уместо да слушам аудио књигу, морам разговарати о нечему што је неко урадио. Не занима ме. Мрзим те док говориш. То је то. С друге стране, препознајем изузетне људе. Види се то, врло лако. И слушам њихове приче. Врло пажљиво, јер ме занимају. Желим да знам што више прича занимљивих људи, јер те приче вреде. Могу ми помоћи да створим нешто ново у свом свету. Могу ме учинити бољим писцем и бољом особом. А то је оно што свакако желим да будем.

Дакле, то је оно што сам желео да кажем. Вероватно ће неког болети патка да чита. То је у реду. И мене боли патка за све оно што ме не занима. Ионако су ми пола читалаца поремећени манијаци у потрази за порнићима, судећи по статистици.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren